„Слава храбро палим јунацима за краља и отаџбину у ратовима за ослобођење и уједињење 1912–1918”.

Ово је натпис на спомен-костурници Српског војничког гробља у Битољу који и сада, више од једног века од страдања ових јунака, сваког посетиоца наводи да застане, да им ода пошту, сети се њихове жртве и замисли се над свим догађајима из наше историје.

Пут у коначно ослобођење отаџбине

Јер, ове зиме и пролећа навршава се тачно 110 година откако су српски војници, после исцрпљујућег марша преко Албаније, пребачени на острво Крф, а одатле после опоравка на Солунски фронт. Ове јесени навршиће се и 110 година од битака на Горничеву и Кајмакчалану у којима је српска војска, после тешких битака на великој надморској висини, уз огромне жртве, пробила бугарске и немачке линије одбране и остварила прву већу савезничку победу у тој години. Планина Ниџа, на којој се, на надморској висини од 2.528 метара налази врх Кајмакчалан, удаљена је педесетак километара од Битоља. Зато је српска војска, после ових победа новембра 1916 године, ослободила Битољ, чиме је овај град с околином постао једина слободна територија тадашње Краљевине Србије.

Да су прилике на Солунском фронту, а посебно на осталим ратиштима тада биле другачије, вероватно би наша војска и наставила своје напредовање. Овако морала је да застане и сачека повољнији тренутак, који је наступио тек две године касније, да крене у коначно ослобођење отаџбине.

На целом том путу којим је, од Горничева и Кајмакчалана до Битоља, наступала наша војска, посејане су кости српских војника. Наши војници су на том простору гинули и раније, будући да је крајем 1912, у Првом балканском рату, овде вођена чувена Битољска битка, по значају слична Кумановској у којој је српска војска однела победу над турском. Нису, међутим, наши војници страдали само у биткама. Велики број њих преминуо је од задобијених рана у војним болницама у Битољу, будући да је овај град, због близине фронта, током целог рата био једно велико лечилиште. Зато се, у Битољу и околини, а посебно на потесу од планине Ниџе до овог града, према неким проценама, налазе се чак 74 гробља у којима је сахрањено више од 30 хиљада српских војника из Балканског и Првог светског рата. Највеће и најпознатије међу њима свакако је Српско војничко гробље у Битољу.

Ово гробље налази се у јужном делу града, око два километра од центра Битоља. Мада се налази на периферији, до њега се лако стиже, чак и уколико немате сопствени превоз. Вожња таксијем од центра града стаје око 150 денара (300 динара), а до њега се може доћи и пешице – од чувеног Официрског дома који се налази на почетку Широког сокака, главне улице у Битољу, потребно је око пола сата лагане шетње. Посетиоци који долазе колима, или аутобусима у организованим групама (којих нажалост нема много) ако и не знају пут могу да се распитају код мештана који ће им радо изаћи у сусрет. Иначе, ово спомен-обележје надовезује се на Буковско гробље, једно од градских гробаља што донекле отежава приступ возилима, али и помаже при сналажењу.

Ово спомен-обележје мало кога може оставити равнодушним. Чим се прође капија с натписом Српско војничко гробље, која је захваљујући нашим добротворима недавно обновљена и офарбана у боје српске заставе, на благом узвишењу с десне и леве стране указује се велики број крстова. Између алеја се налази земљана стаза, а на врху гробља, с десне стране и костурница с натписом и спомен-обележјем у виду великог крста. У костурници су похрањени посмртни остаци 1321 војника, за које се званично зна да су овде сахрањени. Међутим, верује се да је на потесу од археолошког налазишта Хераклеја до Зоолошког врта у Битољу број сахрањених војника био знатно већи, односно да приликом уређења гробља нису сви посмртни остаци овде донесени. Нажалост, на крстовима се не налазе имена сахрањених војника, већ само бројеви.

_{Фото: Крст на заједничкој гробници у оквиру Српског војничког гробља у Битољу, аутор и извор: Petar Milošević - Сопствено дело, CC BY-SA 4.0, wikimedia.org}

На избетонираном постаменту посетиоци могу оставити венце и цвеће.

Осим посетилаца и званичних делегација из Србије, гробље посећују и успомену на ове јунаке чувају чланови Српско-македонског друштва из Битоља и малобројни Срби који живе у овом граду као и чланови Планинарског друштва „Копаоник”, који су много учинили на његовом уређењу. Ипак, стиче се утисак да би у години у којој се навршава 110 година од битака на Горничеву и Кајмакчалану, као и од ослобођења Битоља у Првом светском рату, требало учинити додатни напор да се ово гробље обнови. Верује се да се у градском архиву у Битољу могу пронаћи подаци о војницима који су овде сахрањени, па би било лепо када би се на крстовима уместо бројева налазила њихова имена. И када би се, уместо југословенске, на њима ипак налазиле боје српске заставе. Такође, било би добро обновити костурницу која је закључана, на чијим се спољним бетонским зидовима већ делимично ухватило рђа, као и слова с натписом будући да су нека од њих почела да бледе.

У сенци Зејтинлика

Својевремено је било планирано да овде буде главно савезничко гробље, тим пре што се на другом крају града налази и велико француско гробље, а Битољ се нашао у саставу новостворене Краљевине СХС. На крају је, ипак одлучено да се оно подигне с друге стране Кајмакчалана, у Солуну, на гробљу Зејтинлик, будући да је тај град био најважнија командна тачка фронта. Ипак, Битољ се по значају и броју сахрањених војника нашао на другом месту, одмах иза Зејтинлика. Било би зато добро да се о овом гробљу у нашој земљи више зна. Да се јунацима који су за њено ослобођење дали оно највредније што су имали – своје животе – укаже пажња коју они по свему заслужују.

Споменици с именима

На парцели с леве стране гробља налази се и неколико споменика с именима сахрањених. Реч је о нашим официрима који су овде сахрањени после Првог светског рата, јер су се налазили на служби у Битољу, међу којима се издваја споменик генералу Милану Крстићу, али и споменици неколицине странаца који су током рата прешли на српску страну или су после ослобођења остали да живе у Битољу. Међу њима је најочуванији споменик на којем је сахрањен Емил Конрад Цех.

Крстови у бојама југословенске заставе

Лимени крстови су офарбани у боје југословенске заставе. То је урађено приликом последњег уређења гробља 1998. године. Једно од објашњења што је то тако је да су се рестауратори водили идејом да су се војници борили за стварање државе чија је застава била у тим бојама.

Јован Гајић, извор: magazin.politika.rs

Насловна фото: Српско војничко гробље у Битољу, аутор и извор: Petar Milošević - Сопствено дело, CC BY-SA 3.0, wikimedia.org