У петак се навршило 19 година од упокојења оца Георгија Калчиуа-Думитреасе, једног од најпознатијих исповедника из комунистичких тамница, где је страдао преко две деценије.

Георгије Калчију рођен је 24. новембра 1925. године као најмлађи у породици једноставних људи са 11 деце, из Махмудије у округу Тулча.

Године 1946, младић из Тулче уписао се на Медицински факултет у Букурешту. Ухапшен је у мају 1948. под оптужбом за штампање антикомунистичких манифеста, као и за помагање неким лидерима националистичког студентског покрета.

Преваспитавање у Питештију

Осуђен је на осам година затвора и пребачен у затвор у Питештију у фебруару 1949. Био је затворен у приземљу затвора, у одељењу тешке робије, и први пут претучен у мају 1950. У децембру 1950, Георгије Калчију је ушао у „разоткривања“ која је водио Еуген Цуркану, али попушта под мучењем и почиње да денунцира чак и невине људе.

„Мучење је било толико велико да си у једном тренутку осећао да је све што ниси рекао камен за тебе: више ниси могао да га носиш. Сакрити нешто, било шта, о родитељима, о пријатељима, не признати све до краја, све је постајало толико монструозно у то време терора, (...) да ти је пуцала глава и сам си ишао и говорио. И тако се наше срце испразнило. Наша душа је умрла, или је барем отупела”, причао је отац.

Године 1951. пребачен је у Герлу, али наставља да буде под утицајем „преваспитавања”.

Духовни препород

Временом, ипак почиње да се опоравља, а 1955. одбија да да лажно сведочење које су од њега тражили иследници, који су желели да феномен разоткривања припишу затвореницима.

Затим је затворен у Жилави. Тамо сече вене да би својом крвљу помогао Константину Опришану, који је био тешко болестан, према сајту fericiticeiprigoniti.net.

„Секуритатеа нас је поделила тако да у свакој ћелији буде један деструктиван човек, било морално, било физички. Код нас су убацили Костакеа Опришана, који је искашљавао своја плућа – не користим стилску фигуру, дословно је сваког јутра искашљавао угрушке крви и комаде плућа. [...] Ми смо издржали јер смо се груписали око Константина Опришана, који је био изузетан човек, прави светац!”.

„После пакла пада и претходних сумњи, сада је то био заиста рај. Имали смо смер, храброст, имали смо снагу. Редовно сам се свађао са чуварима због Костакеа Опришана! Добијао сам батине, али ме више нису болели ни ударци, ништа!”, исповедао се отац.

Седам речи младима

Ослобођен 1963. године, одређен му је обавезни боравак у Вишоари. Стално га је пратила Секуритатеа, али је одбио сваку сарадњу. Године 1967. дипломирао је филологију, затим је, уз подршку патријарха Јустинијана, уписао теологију и рукоположен је, као што је себи обећао у затвору.

Године 1978, током Васкршњег поста, јавно се успротивио рушењу цркава и одржао низ проповеди познатих под називом „Речи за младе“. Уклоњен је из Богословије, а његов случај је постао познат преко Слободне Европе. Секуритатеа је безуспешно покушавала да га компромитује. Добијао је претње, а његова породица је била изложена притисцима, али није одустао.

Поново је ухапшен 10. марта 1979. године, оптужен за учешће у Слободном синдикату радних људи Румуније и осуђен на 10 година. Прошао је кроз психијатрију, затим је премештен у Ајуд, у ћелију са обичним криминалцима од којих је тражено да га убију. Након разговора са њим, они су одустали од наметнутог плана.

Из тамнице у Белу кућу

Међународни притисци од стране Роналда Регана, Маргарет Тачер и папе Јована Павла II довели су до његовог ослобађања 1984. године. Године 1985. био је приморан да напусти земљу заједно са породицом. Одлуку о рашчињењу коју је Румунска православна црква донела 1984. године укинуо је десет година касније патријарх Теоктист.

Стигавши у Сједињене Државе, у почетку је радио као неквалификовани радник, а затим је преузео вођење једне православне парохије у Вашингтону. У Белој кући су га примили и Роналд Реган и Џорџ Буш старији.

Након Револуције, сваке године се враћао у Румунију. Преминуо је 21. новембра 2006. године и, по сопственој жељи, сахрањен је у манастиру Петру Вода у округу Њамц.

Извор, фото: Basilica.ro

Превод са румунског редакција "Живот Цркве"