Свештеничка служба је најузвишеније достојанство које човек може да прими у свом животу, као плод његових моралних и духовних напора, интелектуалног и богословског усавршавања, као и призива Божијег, потврђеног благословом духовника и рукоположењем које прима од свог епископа. Дом у којем живи и подвизава се заједно са својом породицом има „зидове од стакла", јер свештеник, попадија и њихова деца представљају највиши пример за своју велику породицу — парохију, која им је поверена на пастирску бригу и спасење. Свако добро дело и врлина коју негују „домаћи" свештеника подстицај су верницима да следе њихов пример, док недостаци и грешке, чак и оне наизглед безначајне у животу свештеничке породице, могу имати озбиљне моралне последице по оне који су им поверени на духовно старање.

Говорећи о љубави истинског свештеника, Свети преподобни Пајсије Светогорац сматрао је да је знак савршеног призвања способност да човек „исече своје срце на хиљаде делића како би свима поделио своју љубав".

Велики професор Теодор М. Попеску говорио је да је срце свештеника највеће и најшире срце на овоме свету, јер у себи обухвата срца свих: добрих и злих, врлинских и грешних, богатих и сиромашних, једноставних и учених. За такво срце ништа од онога што се збива у души ближњих није равнодушно. Попут резонантне кутије виолине, срце свештеника одзвања на сваку радост или бол његових ближњих. Због добра се радује, а слабости настоји да исцели — све из љубави и ради спасења. С правом је он наш отац, пријатељ и брат свима нама, који нас позива, тражи и прима са чистом и узвишеном љубављу. Једини интерес који му се може приписати јесте наше добро и наше спасење.

           У целокупном свом животу и пастирском делу свештеник има помоћ своје „мале" и „велике" породице: родитеља, супруге, деце, сродника, пријатеља, парохијана и преданих верника. Сваки од њих, у различитом степену — сразмерно духовној и душевној блискости са својим духовним оцем — учествује у том делу. А његова прва сарадница јесте управо супруга, попадија, која је у временима искушења његова „лука" и „пристаниште", а у тренуцима испуњења — подршка и „лек радости".

^{„Матушка попадија" — сарадница са својим супругом у делу спасења}

           Наша православна теологија и духовност, верна речима Светога Писма и Светих Отаца, развија најлепше учење о улози коју мушкарац и жена, родитељи и деца имају једни у животу других. За верујућег мужа, супруга представља најлепши благослов који Бог дарује човеку, да изабраница његовог срца украси његов живот особинама љубави, топлине, нежности и благонаклоности, које треба да красе душу сваке жене и супруге. Са своје стране, муж је за своју „половину" највећи дар који Бог може подарити једној православној жени, како би и он украсио и учврстио њен живот својим карактером, чврстином, снагом, вољом и постојаношћу, својственим хришћанском мужу.

           Циљ њиховог заједничког путовања „морем овога живота" јесте узајамно надметање у делима хришћанске врлине, ради духовног узрастања њиховог дома и свих који заузимају место у њиховом свеобухватном срцу.

           Таква породица је истинска „мала црква" или „црква у дому", предворје будућег Царства и предукус велике љубави између створења и Створитеља. А деца којима Бог благосиља њихов живот и дом јесу, како сведочи Свети Јован Златоусти, „највећи благослов дат људском роду после губитка бесмртности", утеха и ослонац у старости, нада у бесмртност и вечност.

           Ако се ови лепи савети односе на све који настоје да свом животу дају узвишени духовни смисао, онда они у потпуности треба да обележавају живот свештеничке породице — жртвене породице у којој су муж и жена, родитељи и деца, најчешће позвани да се одрекну и најосновнијих жеља, како би свима били узвишен и достојан пример за угледање.

Душа једног свештеника лако се може упоредити са морском обалом. Ретки су дани обасјани блиставим сунцем и без таласа. Најчешће обалу непрестано ударају таласи мора — неки мањи, а неки страховити — као што су и радости, ређе, али пре свега туге, страдања и сузе његових ближњих који плове морем живота. А свештеник, као искусан кормилар, треба да тражи и спасава сваку душу, уводећи је на лађу Цркве, чији је Кормилар Сам Господ Исус Христос, који своју лађу — Цркву — води кроз све веће и бројније таласе историје ка блаженој обали спасења.

^{„Матушка попадија" — „срце" породице и парохије}

           Једна мудра изрека каже да је муж „мозак" породице, а супруга њено „срце". Можда се ове дубоке речи нигде не уклапају боље него у хришћанској породици, а нарочито у породици свештеника.

           У свим тренуцима живота — у часовима пастирског испуњења, али и у духовним искушењима — попадија је свештенику прва и најпоузданија душевна и духовна потпора, његов први и најодговорнији сарадник у парохији. Све бриге, али и радости везане за живот парохије и људи којима служи, деле се између њих, често до касно у ноћ, пре и после смирене молитве Небеском Оцу да просветли њихова срца и душе и да им открије пут спасења за све.

           Као што је призвање за свештенство основни услов за свештеника који се потпуно предао свом служењу, тако је и призвање да постане попадија неопходно за будућу супругу свештеника. Ако код свештеника призвање означава потпуну сагласност његових душевних и духовних особина, па и телесних, са узвишеношћу свештенства, код попадије призвање представља место где се сусрећу и прожимају највећа глад и жеђ света — духовне потребе ближњих — са њеном савршеном љубављу. Знак таквог призвања јесте неуморна и непрестана служба свима.

           Веома је драгоцено и то да попадија има љубав према Богу и Цркви, чврсту веру, поштовање према свештеницима и свештеничкој служби, да поседује добро интелектуално и духовно образовање и да буде примерна супруга, мајка и домаћица, верна испуњавању Божијих заповести у сопственом животу и у животу своје породице.

^{Делотворност сарадње попадије са својим супругом и духовним оцем}

           Таква попадија, призвана и жртвена, која мир и спасење ближњих ставља изнад сопственог спокоја и удобности, постаје послушна кћи за парохијане и вернице старије од себе, добра и љубазна сестра онима који су јој равни по годинама, а свима — поверљив пријатељ и драга, поштована душа. У ретким тренуцима одсуства свештеника, када је он потпуно заокупљен својом парохијом, до часа исповести, она је прва особа коју сви траже, којој се поверавају и уз коју налазе утеху.

           Још у време богословских студија чуо сам изреку да попадија у животу и служењу свога супруга представља половину, седамдесет пет одсто, па чак и сто одсто делотворности и утицаја његове мисије. Током година свештеничке службе схватио сам да свако од њих остварује своје призвање и дело у пуноћи, кроз дарове који су му својствени — сваки у потпуности, сто посто. Свештеник је позван да се у потпуности дарује, да „исече своје срце на делиће", како би свакоме поделио по један део. На сличну службу и жртву позвана је и попадија: да и сама постане узвишен пример у добрим делима и врлинама, како би заједно — свештеник и попадија — водили ка путу спасења велику породицу, парохију и Цркву.

           Ако се послужимо и једним световним поређењем, на основу примера живота и призвања многих достојних попадија које сам упознао — а таквих је заиста много — доводим у питање пословицу која каже да „иза успешног мушкарца стоји снажна жена". По мом уверењу, нарочито када је реч о хришћанској супрузи, а још више о посвећеној попадији, ту изреку би требало исправити: „Никада иза, већ поред, а често и испред вредног супруга стоји жена жртвене љубави." То је супруга и попадија која умањује себе и скрива све своје напоре, често тешке и дуготрајне, како би у први план истакла љубав и бригу свога свештеника за све. Тако обоје заједно сведоче бескрајну љубав Божију и Његову жељу за спасењем свих нас.

Извор: Soţia preotului, model de jertfelnicie în familie şi parohie, ziarullumina.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: Свештеномученик Иларион Фелеа (Ilarion Felea) са супругом и децом