Дана 2. маја, Његова Светост митрополит софијски и патријарх бугарски Данило началствовао је Светом литургијом поводом празника светог цара Бориса у истоименом храму у софијском насељу Овча купел.

Саслуживали су протојереј Димитар Кабуров, иконом Ангел Велков из братства храма, иконом Георги Јанаков и протојереј Спиридон Николов (Ловчанска епархија), као и протодакон Иван Петков.

Богослужбена појања извели су храмовни појци под управом Божидара Јанакова.

На крају Великог славословља, за чтеца пострижен је парохијанин Богдан.

Његова Светост је у својој беседи указао на значај дела светог цара Бориса:

„Заиста васкрсе Христос и светлост Васкрсења, која је засијала из Гроба Христовог, просветила је човечанство, просветила све народе, а међу њима и наш бугарски народ, у време владавине светог равноапостолног цара Бориса-Михаила 865. године од Рођења Христовог.

Благословени смо као народ што на почетку, у темељу нашег крштења у вери, имамо таквог великог просветитеља и светитеља, истински пример хришћанина и државника, који је изнад свега поставио веру у Бога и тражио за себе и за свој народ Царство Божије. У његовом животу видимо испуњење речи: иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и све ће вам се ово додати (Мт. 6, 33). И заиста, Господ му је дао све што је било потребно њему и његовом народу, јер је наш владар пре свега држао до вере, следујући и испуњавајући вољу Божију.

Имао је око 37 година када је сам примио крштење, а потом привео Христовој вери и читав наш народ. Тај корак светог цара Бориса био је дубоко промишљен и ни у ком случају није био условљен тренутним околностима, како су у прошлости писали неки наши историчари или тврдили у новије време људи удаљени од Цркве.“

Пре свега, свети цар Борис показао је изузетну врлину као бугарски владар који, будући државник и врховни жрец, имајући власт да одређује и световне и духовне законе, прима веру и потчињава се Христовом закону. Схвата да од тог тренутка и сам, као човек, треба да испуњава Христов закон, да се покорава Цару над царевима и да у свом животу следи Његову вољу.
То је подвиг за сваког човека који приступа вери, а колико је тек већи подвиг за једног владара – онога који има пуну власт у царству – да се сам покори и испуњава не своју вољу, већ оно што је благоугодно Богу.

Није био лак пут покрштавања нашег народа. Убрзо након Крштења, педесет и два бољара подижу буну и супротстављају се цару, тврдећи да он уводи лош закон у царство. Видели су да су њихове привилегије у великој мери ограничене. Требало је да и сами прихвате морални закон који Господ Исус Христос тражи од сваког Свог ученика – да се одрекне себе, узме крст свој и пође за Њим. Чинило им се да смирење, наводно, отвара врата пропасти царства.

Када су опколили свога владара у дворцу у Плиски, било их је педесет и два бољара са обученом војском, док је са светим царем Борисом унутра било још четрдесет и седам људи. Тада свети цар Борис показује да нова вера није у супротности са интересима царства и да није нека одвојена, апстрактна вера. Речи: „ако те ко удари по десном образу, окрени му и други“ (Мт. 5, 39), не значе да се хришћанин равнодушно мири са злом у свету. Напротив, вера не води малодушности, већ тако укрепљује душевне и телесне силе човека да му омогућава да учини и оно што је људски гледано немогуће.

Било их је свега четрдесет и осам, али су отворили врата тврђаве и кренули у литију са упаљеним свећама, иконама и барјацима – и догодило се чудо. Опседаоцима се причинило да коњи оних који им иду у сусрет стоје усправно и да ће их копитима смрскати. Сви су пали на земљу, обузети страхом од тог виђења. Тако је четрдесет и осам људи савладало стотине побуњеника, који су потом били кажњени. Као владар, свети Борис није имао другог избора него да примени закон о државној издаји.

„Када читамо житије светог цара Бориса, не можемо а да се не дивимо како је један човек успео да изнесе тако сложено и важно дело као што је покрштавање читавог народа, да превазиђе отпор моћних велможа, да устроји самосталну бугарску цркву, уведе нови књижевни језик у царство и Цркву, да савлада побуну сопственог сина и на крају се повуче и посвети Богу, ослобођен световних обавеза, како би се Царство Божије устројавало у његовој души.

Каквог великог светитеља, каквог мудрог државника и великог претка имамо у светом цару Борису, који је поставио темеље вере у нашем народу и светој Православној Цркви. До данас је мало владара који се могу упоредити са њим. Сви управитељи могу се угледати на њега и видети да, када се најпре тражи воља Божија и Царство Божије у нама, Бог помаже у свему, јер, како каже апостол Павле: онима који љубе Бога све иде на добро (Рим. 8, 28).

Зато је свети цар Борис пример свим државницима – да не малодушујемо и да не заснивамо своје деловање на економским, политичким или војним силама и савезима без Бога, већ да сву наду положимо у Онога који је Цар над царевима и Господар над господарима.

Нека се не покажемо као недостојни, непослушни и бунтовни наследници светог цара Бориса, него да му, напротив, будемо достојни својом искреном вером и ревношћу.“

Протојереј Димитар Кабуров изразио је благодарност патријарху Данилу за посету и началствовање Божанственом службом, уручивши му скроман дар.

Извор, фото: Бугарска патријаршија

Превод са бугарског: редакција портала "Живот Цркве"