Иако је свој пуни процват доживео током XX и XXI века, православни монашки покрет у Северној Америци ипак има дубоке корене, будући да је од самих почетака пратио и подржавао развој Православља у Новом свету. Почеци православног монаштва у Северној Америци, нарочито у Сједињеним Америчким Државама, могу се пратити још од краја XVIII века, док је његов значајнији развој уследио током XX века, са новим таласима имиграције и све израженијом потрагом за истинском духовношћу.[1]

Први организовани покушаји оснивања православних монашких заједница у северноамеричком окружењу остварени су кроз руску мисионарску делатност на Аљасци. Године 1794. монаси манастира Валаама населили су се на острву Кодијак, доносећи са собом аскетско и литургијско предање Руске цркве.[2] Међу њима, Свети Герман Аљаски сматра се једном од најистакнутијих личности у историји руске мисије на Аљасци, будући да је његов приступ мисионарском раду међу домородачким народима Аљаске био дубоко прожет његовом посвећеношћу и духовном зрелошћу у исихастичком аскетском животу.[3]

Иако је Православље током XIX и почетком XX века постепено јачало у Америци, монашки покрет је у том периоду углавном остао слаб и разједињен. Тек на прелазу у XX век, под утицајем руске црквене традиције, дошло је до формирања систематски организованог монашког покрета. Нарочито су политичке околности, попут Октобарске револуције у Русији и потоње емиграције бројних монаха и свештенослужитеља на Запад, у великој мери допринеле даљем развоју црквеног живота у Америци, што је довело и до оснивања већег броја нових манастира.[4]

Тек током XX века православни монашки покрет у Сједињеним Америчким Државама задобио је карактер добро утемељене институције. Различите православне јурисдикције основале су бројне манастире, који су постали богословска и духовна средишта све снажнијег присуства Православља у Америци. Истовремено, током последњих деценија XX века, нарочито шездесетих и седамдесетих година, значајан број Американаца који су прешли у Православље био је привучен аскетским и духовним предањем Источне Цркве, те је у монаштву тражио духовно и пастирско богатство Православља, што је у великој мери допринело процвату монашког живота и оснивању нових манастира.

Посебно значајна личност у историји православног монашког покрета у Америци јесте старац Јефрем Филотејски (†2019), ученик чувеног Светог Јосифа Исихасте. Његов долазак у Америку у последњим деценијама XX века означио је аутентично преношење атонске исихастичке традиције у америчку стварност, али и поново пробуђено интересовање за значај грчког језика
као језика богослужења и молитве. Иако већину монаха у манастирима старца Јефрема чине Американци различитог порекла — било грчког и другог православног наслеђа, било преобраћеници без православне породичне традиције — искључива употреба грчког језика на богослужењима у овим манастирима подстиче дубље уважавање и доживљај многобројних духовних ризница Православља.

Под његовим духовним руководством настала је широка мрежа монашких заједница у Сједињеним Америчким Државама и Канади, а средишње место међу њима заузима манастир Светог Антонија у Аризони, који је временом постао истинска духовна оаза у пустињи Сонора.

Старац Јефрем је током свог живота основао читав низ манастира широм Сједињених Америчких Држава, међу којима су:

– Манастир Рођења Пресвете Богородице (Пенсилванија);
– Манастир Светог Јована Златоустог (Висконсин);
– Манастир Покрова Пресвете Богородице (Пенсилванија);
– Манастир Живоносног Источника (Калифорнија);
– Манастир Светог Јована Претече (Вашингтон);
– Манастир Светог Антонија (Аризона);
– Манастир Светих Архангела (Тексас);
– Манастир Пресвете Богородице Влахернске (Флорида);
– Манастир Благовести Пресвете Богородице (Флорида);
– Манастир Свете Тројице (Мичиген);
– Манастир Пресвете Богородице Прусиотисе (Северна Каролина);
– Манастир Пресвете Богородице Памакаристос (Северна Каролина);
– Манастир Преображења Господњег (Илиноис);
– Манастир Светог Нектарија (Њујорк).

Ови манастири постали су много више од затворених и од света изолованих монашких заједница, будући да у ова духовна средишта непрестано притичу људи који имају различите животне путева, тражећи духовну помоћ, утеху и унутрашњи мир. Велики благослов за Америку представља и чињеница да је старац Јефрем последње деценије свога живота провео управо у Сједињеним Америчким Државама, духовно руководећи монашким заједницама, те да се 2019. године упокојио у свештеном манастиру Светог Антонија у Аризони. Његов гроб временом је постао место ходочашћа за посетиоце из читавог света, али и извор духовне утехе и бројних сведочанстава о исцељењима.[5]

На почетку XXI века може се уочити значајан развој православног монашког покрета у Сједињеним Америчким Државама, где десетине манастира настављају да духовно напредују и привлаче све већи број верника и боготражитеља. Улога ових манастира огледа се пре свега у очувању аскетског предања Православне Цркве, али и у томе што представљају места духовног прибежишта, обнове и укрепљења како за свештенство тако и за верни народ.[6] Више од два и по века Америка се показује као плодно тле за процват православног монаштва, док монаси кроз молитву, гостопримство и духовну бригу служе како православним верницима тако и онима који тек трагају за Православљем. Нарочито се у манастирима широм Америке негује један жив и отворен облик хришћанског гостољубља — љубави према странцу — што представља израз православног васељенског етоса у сусрету са разноликошћу која је дубоко уткана у америчко друштво.[7]

Историја православног монаштва у Америци обележена је трајним мисионарским осећањем и настојањем да се Јеванђеље и православно духовно наслеђе пренесу америчком друштву, које се показало отвореним за нове и све израженије духовне потребе како православних тако и неправославних хришћана. Од мисионарског подвига руских монаха на Аљасци па све до савремених трудова старца Јефрема, монаштво остаје живо и динамично сведочанство духовних вредности Православља и један од кључних чинилаца даљег процвата православног хришћанства у Америци.

Овај чланак објављен је у оквиру медијске иницијативе „Америка у сусрет 250. годишњици: Православље у новој отаџбини“, коју заједнички организују Orthodox Observer и Одељење за међуправославне, екуменске и међуверске односе Грчке православне архиепископије у Америци, са циљем да се истакне допринос и искуство православног хришћанства у Америци и обележи 250 година од оснивања Сједињених Америчких Држава.

[1] Tarasar, Constance J., and Gregory Durniak. Orthodox America: 1794–1976; Development of the Orthodox Church in America. New York, 1975.

[2] Black, Lydia. Russians in Alaska, 1732–1867. University of Alaska Press, 2004.

[3] Oleksa, Michael. Orthodox Alaska: A Theology of Mission. St. Vladimir’s Seminary Press, 1992.

[4] Pospielovsky, Dimitry. The Russian Church Under the Soviet Regime 1917–1982. St. Vladimir’s Seminary Press, 1984.

[5] The Life of Geronda Ephraim, Official Website of Saint Anthony’s Monastery: https://stanthonysmonastery.org/pages/elder-ephraim

[6] Fitzgerald, Thomas E. The Orthodox Church. Bloomsbury Publishing USA, 1998.

[7] Krindatch, Alexei D. (ed.). Atlas of American Orthodox Christian Churches. Brookline: Holy Cross Orthodox Press, 2011.

Извор, фото: orthodoxobserver.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"