„Слатки Боже, слатка цркво”, каже старија Српкиња након што је прошла строгу контролу на улазу у манастир Светих aрхангела код Призрена. Јуче је била слава у овој светињи код Призрена. Месту где је сахрањен српски цар Душан, месту једног од највећих властелинстава српског средњег века. Јуче су први пут примењене строге мере контроле свих који долазе: на једну страну мушкарци, на другу жене. „Где му је мајка”, пита за дете полицајац. Високи млади човек одговара: „Ја сам му отац.” Иста тензија, иста напетост као на Газиместану.

_{Фото: Архангели 2026. претрес испред манастира, снимак екрана е-публикације}

Хиљаде људи лагано испуњавају комплекс манастира, а на огромном паркингу нема више места за аутомобиле и аутобусе. У рушевинама огромне цркве најмоћнијег српског владара све је пуно, стотине људи стоје са стране, почиње литургија.

На два километра од храма према Призрену стоје два аутобуса пуна косовских специјалаца. У долини Призренске Бистрице, на заравни, испод тврђаве Вишеград све врви од посетилаца.

„Имаш ли мајицу испод кошуље”, пита на течном српском строго лице у униформи. Једног младића са мајицом на којој је мапа Косова дуго загледају и враћају назад.

Ко су ови људи који долазе, шта их је довело и како је могуће да их има толико?

Овај манастир је центар духовности, уметности и државности у периоду када је моћ једне цивилизације била на врхунцу. Неки подаци говоре да је овде било 300 калуђера, са болницом и лекарима, а риба је стизала са Плавског језера. Пропадао је стотинама година, његов огромни мозаик се расипао на све стране. Да ли су ови људи који јуче у хиљадама долазе на ходочашће нека врста коцкица тог расутог мозаика? Какве их силе скупљају и привлаче на место које изгледа готово савршено уништено?

Деца из Културно-уметничког друштва „Ново Брдо” вежбају у хладу смокве. Били су на распусту, па дуго нису играли. Три старије госпође испод улаза у Душанов народни конак (ДНК) седе на жутом ћебету и разговарају као да се ништа не дешава. Стигле су из Штрпца на празник.

„Спремили смо око 2.500 оброка”, каже Иван Костић из Хуманитарне организације „Мајка девет Југовића”.

_{Фото: посета Призренске летње школе народним кухињама "Мајка девет Југовића", снимак екрана е-публикације}

Шта је спремио игуман Михаило (Тошић) са својим братством – то нико и не зна.

„Извините, али не можете да пушите на овом месту”, стиже упозорење за човека у белој мајици. Он гледа у чуду, прави се да не разуме. Али ми разумемо да је реч о полицији у цивилу која надгледа славу у Светим архангелима. Шта ове људе доводи у потпуно изоловани манастир окружен литицама у кањону реке? Шта желе да постигну, ако у Призрену из којег долазе стално живи петоро или шесторо Срба? Чега се плаше и откуд потреба да се овако понашају? Никад није било више верника, а никад није било више полиције.

„Вечно је оно што примамо од Бога”, говори у беседи митрополит Теодосије, осврћући се на пролазност сваке земаљске силе он каже: „Бог је сила моја. Те речи нас држе на Косову и Метохији.”

Он истиче да су светиње примљене од Бога „и то нам нико не може узети”, а да слава показује да Косово и Метохија нису и неће бити заборављени, само ако „ми пратимо вољу Божју”. Ту је нада у помоћ, а не страх. На крају литургије замолио је све присутне да у потпуном миру и са посебним смирењем заврше овај дан, како се не би поновили немили догађаји са Газиместана.

Док његово упозорење одјекује кањоном, двојица специјалаца косовске полиције с тешком муком, испод литица наоружани пушкама, покушавају да остану невидљиви иза ситног дрвећа. Један нишани и окреће пушку на другу страну од скупа и Архангела.

_{Фото: Архангели, слава 2026. извор: tvhram.rs}

„Боже, како су дошли ту”, пита Сара Живић, апсолвент комуникологије на Универзитету у Нишу. Она је део широке заједнице Светих архангела, а стални гост – деценијама присутан у животу косовских Срба – грчки архимандрит Партеније никада не пропусти прилику да види Призрен. Од званичника су ту Милена Парлић из Канцеларије за КиМ, градоначелник Брчког Синиша Милић.

„Леп и тежак осећај”, каже Цветко Цветковић и тражи марамице да брише сузе, јер не може да их сакрије испод тамних наочара. Он 35 година живи код Дортмунда у Немачкој. Са собом је повео ћерке Сару, Теодору и Милицу, а супруга Бобана покушава да нађе мало хлада иза зида Душанове задужбине.

Глумац Милан Васић годинама долази овде и пева на слави. Ове године је строго контролисан. Тражили су списак песама које ће да изводи. Он је читао имена песама, други су преводили, надлежни је тражио спорне речи и термине. Све што је написао Васић је и отпевао, али неслобода другачије говори. Сваки пут када репресија достигне свој врхунац хиљаде неких нових лица се појаве на вратима светиње. Њих не плаше ни пушке, ни униформе, ни контроле – њихова слобода не пита друге и другачије које ће песме певати. Када су 2004. у мартовском погрому до последњег камена уништили Свете архангеле преживела је само једна сива манастирска мачка. Претекла је ватру и палитеље и појавила се као знак живота. Јучерашње хиљаде људи су мозаик победе која зна да трпи и чека слободу.

Живојин Ракочевић

Извор: politika.rs 

_{Насловна фото: Свети Архангели у Призрену, причешће ходочасника, манастирска слава 2026. године, извор: eparhija-prizren.com}