Дана 15. јуна Руска православна црква прославља празник обретења чесних моштију свете благоверне кнегиње мученице Јулијане Вјаземске и Новоторжске. Ова света наша сународница небеска је покровитељка игуманије Јулијане (Каледе), настојатељице Зачатјевског ставропигијалног женског манастира у Москви. Занимљива је чињеница из животописа мати Јулијане да ју је пре нешто више од тридесет година, као старију сестру Сестринства у част иконе Мајке Божије „Милостива" при храму светог пророка Илије у Обиденском сокаку, Његова Светост патријарх московски и све Русије Алексије II замонашио у иночки чин, давши јој име Марија – у част преподобне Марије Египћанке, покровитељке свих монахујућих. То је уједно био и први постриг у Зачатјевској обитељи након почетка обнове монашког живота у њој! Када је примила монашки постриг, мати је добила име у част благоверне кнегиње мученице Јулијане Вјаземске, а у спомен на преподобну игуманију Јулијану, оснивачицу Зачатјевског манастира и рођену сестру светог Алексија Московског. Каква се само дубока, вековима дуга повезаност открива у томе!

           Благоверна Јулијана, кнегиња Вјаземска и Новоторжска, према предању, рођена је у последњој четвртини XIV века. Њено житије и њено поштовање представљају за нас живо сведочанство да су целомудреност, чистота и верност током многих векова биле и остале непоколебиви темељ живота богољубивог човека. Примивши мученичку смрт од руке сладострасника који је непрестано тражио прилику да оскрнави њен срећни брак, кнегиња Јулијана и њен супруг, кнез Симеон, кога је убио исти безумљем обузети злочинац, уместо краткотрајног и пролазног живота на земљи задобили су живот вечни и Царство небеско.

           Уочи имендана мати Јулијане (Каледе), нашим читаоцима нудимо текст који је вероватно већ познат сталним пратиоцима портала „Монашки весник", будући да је објављен у априлу 2021. године. Ипак, неко ће га можда прочитати први пут и упознати лик једне игуманије нашег времена, која је заједно са сестрама, парохијанима и добротворима, уздајући се у помоћ Божију и заступништво Пресвете Богородице, успела да обнови разрушени манастир.

^{У души је живела нада: можда ће зазвонити телефон, врата ће се отворити и на прагу ће стајати деда}

           Признајем да је у мени лично саосећање изазвала чињеница да је мати Јулијана одрастала без бака и дека, који су се већ били упокојили, те их је познавала само са фотографија и из родитељских успомена. Многи од нас су, међутим, имали ту привилегију личног и дубоко емотивног односа са својим бабама и дедама. Многи се и данас сећају њихове велике, често самопрегорне љубави према нама, унуцима – љубави која нас попут неугасивог пламена и данас греје, остајући поуздана веза са прошлошћу у коју се често мислима враћамо и из које се враћамо просветљенијег срца. Мати није имала прилику за присне разговоре са бакама и дедама, за њихове веселе шале, нежне речи и, најзад, за усвајање њихове животне мудрости. Али Господ је устројио да се за њу изгради најчвршћи мост ка прошлости који се може замислити. После Јубиларног архијерејског сабора Руске Православне Цркве 2000. године, који је свештеника Владимира Амбарцумова прибројао лику светих Новомученика и Исповедника Руских, игуманија Јулијана почела је молитвено да се обраћа свом деди по мајци речима: „Свети свештеномучениче Владимире, деко мој." Но и пре његове канонизације у њиховој породици су се молитвено обраћали оцу Владимиру, који је нестао у бездану „велике чистке", након свог четвртог хапшења 1937. године. Постојаност њених родитеља у вери, а отуда и њихова неустрашивост да са децом говоре о репресијама, помогли су деци да схвате да је њихов деда постао мученик за Христа...

           У детињству је – како је сама мати причала – у њеној души живела нада да ће се изненада огласити звоно на вратима, да ће се врата отворити и да ће на прагу стајати деда Волођа. „Наивна нада", рећи ће игуманија Јулијана са осмехом у једном интервјуу и објаснити зашто. Ако би се трезвено сагледале околности, чак и да је отац Владимир остао жив и негде далеко, у неком забаченом крају стотинама или хиљадама километара удаљеном од Москве, па потом успео да пронађе породицу своје рођене кћери Лидије и њеног супруга – свог духовног чеда Глеба Каледе – колико би тада имао година? Далеко више од деведесет! Зато су деца, како прича мати, својим јутарњим и вечерњим молитвама неизоставно додавала и ову прозбу: „Господе, помози нам да сазнамо како је умро деда Волођа." И Господ је услишио њихову молитву. Истина, прошло је много времена и тек је 1989. године поуздано утврђено да је свештеник Владимир Амбарцумов стрељан 5. новембра 1937. године на Бутовском полигону. Ухапшен недуго пред свој рођендан, отац Владимир је своју четрдесет пету годину дочекао у Бутирском затвору, а само петнаест дана касније, несломљен и не подлегавши провокацијама, отишао је у Вечност. Тек педесет две године након његове мученичке кончине рођаци су на Лубјанки добили званичну потврду о његовој смрти. Тада је коначно ишчезла Маријина нада да ће се деда вратити. Нада је умрла, али је молитвена веза са њим постала још чвршћа.

           Навешћу кратак одломак из казивања мати Јулијане, забележеног за документарни филм сниман у јесен 2019. године, уочи двадесетогодишњице преноса чудотворне иконе Мајке Божије „Милостива" из храма у Обиденском сокаку у Зачатјевски манастир. Присећајући се колико је у првим годинама обнове обитељи морала да обија прагове разних установа и распитује се о исељењу закупаца (јер су манастирску територију тада запоселе најразличитије организације), мати је говорила: „Понекад ми се чинило да ће ме сад или истући, или да ће човек узети тег који лежи поред њега и њиме ме ударити по глави. Кад бих поново негде дошла и упитала: 'Реците ми, молим вас, када ће наши закупци бити исељени?', имала сам осећај да се они којима је питање било упућено видно узнемире. Сећам се да је било неколико нарочито тешких тренутака. После једног од њих отишла сам на Вагањковско гробље, на гроб мојих бака, где је била сахрањена земља донета са дединог опела. Отишла сам да замолим деду за помоћ. И заиста, помоћ је дошла. А и касније сам је јасно осећала..." Ове речи откривају колико је за мати Јулијану молитвена веза са свештеномучеником Владимиром била жива и стварна. Она није представљала само драгоцену породичну успомену, већ истински однос који је наставио да живи у молитви и духовном искуству.

           А Лидија Владимировна Каледа (потоња монахиња Георгија), која је са горчином говорила да се њено детињство завршило у септембру 1937. године, када је њен отац ухапшен и када га је последњи пут видела, доживела је да њен родитељ буде прибројан лику светих у Сабору Новомученика и Исповедника Руских. Одлазила је на место његовог страдања на Бутовском полигону и молитвено му се обраћала у храму Светих новомученика и исповедника Руских, чији је настојатељ њен син, протојереј Кирил. Узносила је усрдне молитве и у параклису посвећеном њеном оцу, свештеномученику Владимиру, при Духовском храму Зачатјевске обитељи, чија је настојатељица њена кћи, игуманија Јулијана. Овде се човек неизбежно присећа једног породичног предања породице Каледа. Надарени, делатни и високообразовани Владимир Амбарцумов још није био спознао да је истина у Православљу. То ће схватити тек након своје тридесете године. Дотад је, васпитан у лутеранској вери, а потом прешавши у баптизам, кренуо на једно поклоничко путовање током којег му је блажена старица Марија Дивјејевска прорекла да ће примити свештенички чин. И заиста, то се испунило! Како онда ми, слаби и немоћни, да не благодаримо Господу када у тесном преплитању догађаја прошлости и садашњости, повезаних са људима које познајемо и који су нам драги, препознајемо Његов чудесни Промисао? И како да, укрепљени овим опипљивим сведочанством, не настојимо да се ослободимо своје малодушности, сумњи и колебања?

^{Отац Александар – наше мило сунце}

           Данас често чујемо изразе: „обновитељ манастира", „обновитељка манастира". Немали број монахујућих ушао је у тај снажни ред прегалаца и неимара. Ипак, полазишта су им била различита. Било је оних који су усвојили вишевековно искуство светогорских монаха. Такав је био, на пример, архимандрит Авељ (Македонов), који је осам година провео на Светој Гори, извесно време управљао руским Свето-Пантелејмоновим манастиром, а потом на својој родној рјазањској земљи обновио Јованословски мушки манастир. Други су духовно узрастали под окриљем наших савремених руских стараца и, добивши њихов благослов, неустрашиво приступали наизглед неподношљивом подвигу физичке и духовне обнове разорених и оскрнављених обитељи.

           Сетимо се само Богом даног дара духовника Тројице-Сергијеве лавре, архимандрита Наума. Баћушка је умео да у сваком човеку који му је долазио препозна његово назначење. А тај дар донео је тако обилне плодове да се данас чак и у најудаљенијим крајевима Русије подвизавају његова духовна чеда – архијереји, игумани и игуманије, монаси и монахиње.

           Код игуманије Јулијане, обновитељке Зачатјевског манастира, искуство духовног живота било је дубоко и снажно управо захваљујући васпитању у тако јединственој породици. Пуних осамнаест година њен отац је у њиховом домовом храму Свих светих који су у земљи Руској просијали тајно служио Свету литургију. Истовремено, она је духовно узрастала у свом родном и вољеном Обиденском храму, старом више од три века, који, натопљен молитвама многих поколења, никада није био затворен, чак ни у годинама совјетске власти. О историји овога храма, његовим пастирима и чврстим духовним традицијама много је написано. Много сведочанстава постоји и о духовнику мати Јулијане, протојереју Александру Јегорову, код кога се будућа игуманија исповедала још од своје седме године. Међу важним чињеницама из живота оца Александра свакако треба поменути да је овај кротки и тихи свештеник, како су га памтили парохијани, након постављења за свештеника овога храма 1951. године у њему остао до краја живота, служећи више од четрдесет осам година. Ништа мање речита није ни друга чињеница: после упокојења оца Александра, да се опрости од њега дошао је Његова Светост патријарх московски и све Русије Алексије II, док је опело служио архиепископ истрински Арсеније, први викар Његове Светости патријарха московског за град Москву (данас митрополит липецки и задонски), уз саслужење осамдесет свештеника и великог мноштва верног народа.

           ...А можемо навести и један одломак из веома дирљивог казивања мати Јулијане, која је много пута слушала причу о почецима свештеничке службе свога духовника: „У Обиденски храм дошао је као сасвим млад свештеник, са свега двадесет четири године. У то време тамо су служили тако познати протојереји као што су отац Александар Толгски и отац Николај Тихомиров. А наше монахиње (последње монахиње разореног Зачатјевског манастира – прим. ур.) одједном су почеле да долазе код њега на исповест. Наизглед – готово дечак! Многи су га, па чак и свештеници, звали: отац Александар – „наше мило сунце". У храму су тада служила двојица отаца са именом Александар... Зашто су га тако звали? Зато што је био веома стидљив. Када би му неко пришао по благослов, постидео би се и зажарио у лицу. Касније сам од њега самог чула да су му, док су се код њега исповедале монахиње, нарочито мати Антонина и мати Нина, откривале такве духовне тајне да се више није знало ко је од кога учио и ко је од кога стицао мудрост. А ми смо сестре дуго размишљале зашто су монахиње почеле да одлазе управо код тако младог свештеника на исповест. Једном смо, поново разговарајући о томе, дошле до закључка да је Господ тако устројио како би баћушка могао да постане прелазни мост ка поново отвореном манастиру. Он нам је, заиста, као да је предао штафету старих монахиња."

           Отац Александар је увек са великом љубављу говорио о тим монахињама које су живеле у уличицама недалеко од храма. Та његова љубав уселила се и у срца новог поколења зачатјевских сестара, које су на своја плећа примиле тешки подвиг обнове манастира.

^{Како су светитељи помогли Марији?}

           Године 1991. Његова Светост патријарх московски и све Русије Алексије II потписао је указ о оснивању Сестринства у част иконе Мајке Божије „Милостива" при храму светог пророка Илије у Обиденском сокаку. Овом сестринству било је суђено да постане својеврсни прелазни облик ка будућој монашкој заједници Зачатјевског манастира. Овом догађају претходили су други, којих се мати Јулијана сећа до најситнијих појединости, као да су се догодили јуче. После оснивачке скупштине у њеном родном храму, на којој је она, дотадашња сарадница старешине храма, изабрана за старију сестру будућег Сестринства, поверено јој је да документацију преда Његовој Светости патријарху, како би се са њом упознао и дао свој благослов. Сутрадан су у Москву доношене мошти светог Јоасафа Белгородског, чудотворца, које су непуних шест месеци раније биле пронађене на тавану Музеја историје религије и атеизма, смештеног у Казањском сабору тадашњег Лењинграда. Православна престоница дочекала је светињу свечаном литијом. На Патријарашкој литургији у Богојављенском Јелоховском саборном храму окупили су се верници из читаве Москве.

           Међу њима је била и Марија, која се касније овако сећала тог догађаја: „Страх и трепет обузеше ме када сам дошла у Јелоховски саборни храм и када су ме поставили са десне стране, заједно са свим оцима. Стајали су тамо искусни пастири у свештеним одеждама, а поред њих ја – у карираној сукњици. Прибила сам се уз ограду крај архијерејског места. Тако се догодило да сам стајала поред кивота са моштима светог Јоасафа, док су се преко пута мене налазиле мошти светог Алексија, митрополита московског. Током читаве службе усрдно сам се молила двојици светитеља да ми помогну да предам документа, јер сам се плашила не само да негде прођем, него чак и да коракнем у страну или подигнем поглед. Пред сам крај службе, док сам размишљала како да приђем владики Арсенију – иако се чинило немогућим пробити се кроз густе редове верника – изненада сам поред себе угледала архијерејског намесника нашег округа, оца Владимира Дивакова. Прошао је кроз ту масу народа како би ми рекао да ће се у Обиденском храму служити молебан код моштију светог Јоасафа. Тог тренутка предала сам му наша документа. Тако су ми, на тако чудесан начин, помогла двојица светитеља." Тако је оно што је изгледало као нерешив проблем било разрешено на потпуно неочекиван начин. У сећању мати Јулијане тај догађај остао је као живо сведочанство небеске помоћи и заступништва светог Јоасафа Белгородског и светог Алексија Московског на самом почетку пута који ће довести до обнове Зачатјевске обитељи.

           Потом су уследили догађаји који се данас називају покушајем државног удара, односно „августовским пучем". Млађе генерације о њима знају из историјских извора или из туђих казивања, док су припадници старијих поколења били непосредни сведоци оних бурних августовских дана 1991. године, када је Државни комитет за ванредно стање покушао да са власти уклони законито изабраног председника СССР-а и уведе ванредно стање у земљи.

           Пред Бели дом у Москви (Дом Совјета РСФСР-а) изашли су тенкови. Грађани су почели да подижу барикаде око зграде. У ваздуху се све више осећала напетост и неизвесност. Шта ће бити даље? Јуриш? Крвопролиће? Двадесет првог августа, у пола два после поноћи, Његова Светост патријарх московски и све Русије Алексије II упутио је јавно обраћање чија је главна порука била: „Да нас Господ сачува страшног греха братоубиства!" У тим смутним данима снажно и јасно зачуо се глас Цркве. Но оставимо по страни политичке догађаје, који се и данас различито тумаче, и обратимо се црквеном календару. Православна Црква 21. августа већ вековима прославља спомен чудотворне Толгске иконе Мајке Божије. Управо тога, незаборавног 21. августа 1991. године, патријарх Алексије је, упркос потпуној неизвесности у погледу будућности узбуркане земље, потписао Указ о оснивању Сестринства и благословио Марију Каледу да буде његова старија сестра. Постоји и једна симболична појединост. У родитељском дому будуће игуманије налазила се Толгска икона Мајке Божије, која је у њиховој породици уживала посебно поштовање. Малој Маши су говорили да ће, када дође време за удају, бити благословена управо том светом иконом. „Тако се догодило да ме је Господ, преко Његове Светости патријарха, управо Толгском иконом Мајке Божије благословио за трудове на обнови манастира", каже са осмехом мати Јулијана.

^{У светлу новије црквене историје: мајка је постала кћи, а кћи мајка}

           Симболичних момената, ако посматрамо породицу Амбарцумов–Каледа, има веома много. Један од њих, надалеко познат у црквеним круговима – али који и данас изнова дотиче душу сваки пут када га чујемо – јесте „надахнуће" које је Господ дао игуманији Јулијани приликом избора монашког имена за њену мајку. О томе мати подробно говори у документарном филму Сергеја Књазева „Монахиња Георгија" из 2012. године. У њему се говори и о посети старца Илије (Ноздрина) Зачатјевској обитељи, и о жељи Лидије Владимировне, која се тада већ није могла кретати без инвалидских колица, да заједно са сестрама испрати старца и узме његов благослов. Помиње се и питање које је старац упутио Лидији Владимировни – када намерава да прими монашки постриг. Такође се говори и о благослову Његове Светости патријарха московског и све Русије Алексија II за постриг, уз његов савет да се „не одуговлачи", јер су године већ биле поодмакле. Молећи се Господу да јој открије које име да да својој мајци приликом пострига, мати Јулијана је тражила помоћ у молитви. И после једне такве молитве у њеном срцу и уму недвосмислено се појавило име – Георгија. Наравно, мајка треба да понесе име у част преподобноисповедника Георгија (Лаврова), даниловског старца, код кога се својевремено духовно руководио отац Лидије Владимировне. Као девојчица, Лида је седела старцу у крилу, разговарала са њим и запамтила га као доброг и благог баћушку. У Житију преподобноисповедника Георгија записано је: „Према свима се светитељ односио са добротом, а његов благи осмех, духовите и ведре речи којима је обиловао његов говор, као и нежна обраћања – 'злато моје', 'драги мој', 'детенце' – откривали су у њему изобиље љубави." То изобиље љубави није изгубио ни у годинама прогона. Пострижник Оптине пустиње, захваћен револуционарним вихором гоњења Цркве, отац Георгије је доспео у затвор, где се више пута нашао на самој ивици смрти. Потом је пребациван из једног затвора у други, па у трећи. Али је почетком двадесетих година прошлог века, по Промислу Божијем, био ослобођен и постао сабрат московског Даниловског манастира, један од највољенијих духовника древне обитељи. Мирјани су старца поштовали подједнако као и братство, те су се за исповест код њега редовно стварало у дугим редовима. Упокојио се 1932. године на повратку из прогонства. Још један упечатљив симбол нашег времена јесте чињеница да су и преподобноисповедник Георгије и свештеномученик Владимир, презвитер московски, прибројани лику светих на истом оном знаменитом Јубиларном архијерејском сабору 2000. године.

           Дубоко је символично и нешто друго. По благослову патријарха, монашки постриг је извршио намесник Даниловског манастира архимандрит Алексије (данас епископ солнечногорски, викар Његове Светости патријарха московског и све Русије). Тај дан остао је упамћен у новијој црквеној историји као дан велике жалости: изненада се упокојио Његова Светост патријарх московски и све Русије Алексије II, петнаести патријарх Руске православне цркве. Вест о његовом упокојењу испунила је вишемилионску паству осећањем сиротости и ненадокнадивог губитка. По сведочењу мати Јулијане, само јој се на тренутак јавила мисао: какав постриг може бити када се упокојио Патријарх? Али већ у следећем тренутку јасно је схватила да је дужна да испуни последњи благослов Првојерарха. Постриг је требало да почне у три часа по подне. Управо за то време био је проглашен минут ћутања – читава Русија је 5. децембра 2008. године, тачно у три часа, одала пошту предстојатељу Руске цркве. После тога је у обитељи служена молитва за упокојене, а затим је започео монашки постриг. На снимцима из документарног филма може се видети да су речи оца Алексија на крају чина изазвале топао осмех присутних. Рекао је: „Сада свако има своје послушање. Мајка је постала кћи, а кћи је постала мајка." У тим једноставним речима била је садржана читава једна породична и духовна историја. Лидија Владимировна примила је монашки постриг и постала монахиња Георгија, духовна кћи Цркве, док је њена рођена кћи, игуманија Јулијана, преузела бригу о својој мајци као о најближем духовном чеду. Тако су се породичне улоге на необичан начин преобразиле, задобивши нови смисао у светлости монашког живота.

           Има, наравно, и у нашем постатеистичком времену сличних примера, када кћи у младости изабере монашки пут, потом постане игуманија, а њена мајка, постепено сагледавши сву лепоту и узвишеност монашког живота, прими постриг на самом заласку свога земаљског пута. Тако ми је, на пример, остало у живом сећању казивање игуманије Февроније (Маратканове), настојатељице Свето-Ваведењске острвске пустиње у Владимирској области, о томе какав је ослонац и помоћник у свакодневним манастирским пословима за њу била њена мајка, блаженопочивша монахиња Варвара. С друге стране, игуманија Евстолија (Афонина), настојатељица Свето-Николајевског женског манастира Переславске епархије, овако је писала о постригу своје мајке, која је тада већ била закорачила у девету деценију живота: „Нови живот, у пуноћи духовне снаге, ушао је у њено обновљено срце преображено Тајном. И оно се озарило необичном љубављу!" Монахиња Георгија (Каледа) провела је у монашком чину свега око годину и по дана. Да ли је то сувише кратак временски период? Али, вероватно је и за то време успела да спозна и дубоко доживи смисао речи преподобног Теодора Студита да су монаси узвишенији од царева и велможа...

           Није чудо што је мати Јулијана, од младости укорењена у православној вери и обдарена тако богатим духовним наслеђем, постала сестрама Зачатјевске обитељи онаква мајка каква је њој била њена рођена мајка – монахиња Георгија. У разговору под насловом „Шест векова чудеса", датом порталу „Монашки весник", упитали смо мати Јулијану да ли је могуће носити тешки игумански крст са радошћу. „Могуће је", одговорила је одлучно, „јер га ниси сам на себе узео, него ти га је Господ дао. А ако га је Господ дао, онда, како каже Псалам: 'Служите Господу са страхом и радујте Му се с трепетом' (Пс. 2,11). Управо са тим трепетом носимо свој игумански крст. А када га носимо са трепетом, Господ нас дарује радошћу. И, наравно, свака игуманија ће рећи да тај крст постаје много лакши ако је сестре слушају, ако заиста желе да иду за Христом и ако се труде да следују Спаситељу." Ове речи, изговорене једноставно и без патетике, можда најбоље откривају духовни лик игуманије Јулијане. У њима се препознају и породично наслеђе свештеномученика Владимира Амбарцумова, и духовна школа Обиденског храма, и искуство обнове Зачатјевске обитељи, али пре свега дубоко уверење да се сваки крст може носити само онда када се прихвати као дар Божији и када се носи са вером, смирењем и надом.

           Господ дарује игуманији Јулијани велику радост и у њеном служењу Цркви кроз једно од најодговорнијих послушања у савременом руском монаштву. Као заменица председника Синодалног одељења за манастире и монаштво, она носи бреме бројних организационих обавеза и одговорности. Ипак, посебно место у том служењу заузимају обиласци епархијских манастира и монашких заједница.

           Према речима саме мати Јулијане, иако се таква путовања називају инспекцијским, чланови Колегијума Синодалног одељења за манастире и монаштво, следећи упутства његовог председника, архиепископа каширског Теогноста (данас митрополита), не долазе у обитељи као „ревизори из центра". Њихов првенствени циљ јесте успостављање братских и сестринских односа, као и пружање помоћи саветом, препоруком, а понекад и конкретним деловањем тамо где је то потребно. Иста намера руководи и посетама монашким заједницама које настоје да добију статус манастира. Важно је сагледати у којој мери су такве заједнице духовно и организационо сазреле, помоћи им саветом, усмерити их и пружити им неопходну духовну подршку. Вреди поменути да се током бројних службених путовања више пута могло чути како монаси и монахиње са искреном захвалношћу говоре о мати Јулијани и осталим члановима Колегијума, истичући њихову очинску и материнску бригу, разумевање и спремност да помогну у решавању различитих тешкоћа са којима се монашке заједнице сусрећу.

           Са благодарношћу се игуманије Зачатјевског манастира сећају и многе монахиње које су у овој московској обитељи пролазиле стажирање. Постављене за настојатељице манастира или вршиоце дужности настојатељица у различитим епархијама, оне су под руководством духовно искусне игуманије стекле драгоцено искуство и многа знања неопходна за своје будуће служење. Али најважније од свега било је то што су овде могле да виде истински манастирски живот, упркос чињеници да се на свега неколико стотина метара од обитељи простире и бруји престоница, са свом својом ужурбаношћу, вревом и заслепљујућим неонским светлима.

           А мати Јулијана... Како се овде не присетити речи светог Теофана Затворника: „Желиш ли радост? — најпре понеси крст. Радост је циљ, а крст средство." Управо се у тим речима, чини се, крије и један од кључева за разумевање њеног живота и служења.

Припремила: Нина Ставицка, извор: Монастырский вестник

Фотографије: Владимир Ходаков, фотографије је такође обезбедила архива Зачатјевског манастира