Христос васкрсе, драги моји читаоци!

^{Тихи демони данашњице: зашто су чуда утихнула?}

          Данас* погледе управљамо ка страницама Књиге Дела апостолских, које казују о великој радости која је посетила Самарију. Видимо ђакона Филипа – човека „испуњеног Духом и силом“. Његов пример представља живо сведочанство за то да Господ не делује кроз чинове, већ кроз отворена срца.

          Аутор Књиге Дела апостолска нам каже: „Духови нечисти с великом виком излажаху из многих који их имаху, и многи узети и хроми оздравише“ (Дап. 8: 7). Зашто су Самарићани тако сложно прихватили Филипа? Одговор се крије у њиховој духовној чистоти. Самарићани који нису имали раскош јудејског служења у Храму, сачували су способност да буду самилосни. Пред Филипове ноге су донели паћенике и по њиховој вери је учињено чудо. Излазак нечистих духова „с великом виком“ – није само метафора. То је моменат уништења ђавоље власти над људском природом. Господ је дошао да разори дела таме и Филип је само наставио овај процес ослобођења.

          Многи себи постављају питање: где су ова исцељења данас? Зашто трговима наших градова не проламају крици људи ослобођених од демона? У првим вековима чуда су представљала „потврду“ истине и помагала су људима да реч Божју разликују од паганских сујеверја.

Данас се Јеванђеље проповеда у целој васељени и Господ од нас не очекује да тражимо занимљиве призоре, већ подвиг вере у тишини срца.

Чудо је одговор на веру. А ми смо постали превише рационални и превише сами себи довољни. Савремени човек тражи лекара, психолога, биоенергетичара – било кога осим Бога. Осим тога, како је говорио старац Пајсије Светогорац, људи данашњице су попут истрошених батерија. Немамо ватрену ревност какву је имао ђакон Филип.

          Да ли су данас актуелне речи о ђавоиманима? Нема сумње у то. Свет се променио, али не набоље. Ђавоиманост се не испољава увек у пени на уснама. Она је данас попримила тананије облике. Живимо у океану речи и чини нам се да је Реч Божја само „једно од мишљења“. Видимо како људи губе своју вољу постајући робови страсти, идеологија или погубних зависности.

          Од окултиста до оних који свешћу манипулишу у медијима – овладавају душама људи који су одбацили Бога. Кад се човек одриче Божје воље неизбежно постаје играчка у рукама туђих сила.

Док су демони раније људе запоседали на силу, данас улазе кроз тиху зависност и охолу самовољу.

И као што су нечисти дуси тада викали у Филиповом присуству, тако и данас истинска проповед у многима изазива агресију, подсмех или „крике“ негодовања. Истина љути оне који су навикли да живе у лажи.

          Одсуство масовних исцељења у наше време није знак оскудевања силе Божје, већ је последица наше унутрашње затворености. Постали смо превише рационални; наша свест је преоптерећена информацијама, због чега жива Реч проповеди изгледа само као бука. Док су Самарићани „једнодушно слушали“ Филипа, друштво данашњице на истину често реагује или равнодушношћу, или агресијом, попут оне „вике“ нечистих духова којима присуство Светлости не прија. Да, нажалост, често проповедамо устима, али негирамо Бога својим делима.

          Чак и пример чаробњака Симона, који је покушавао да купи благодат за новац, служи нам као упозорење. Многи и данас у Цркви не траже спасење душе, већ „магијску“ помоћ или земаљско благостање. Ипак, као што је показало искуство апостола Петра и Јована, благодат се не продаје – она се дарује само чистом срцу које се покајало.

          Казивање о ђакону Филипу нас учи да прогони и тешкоће само доприносе ширењу вере ако у срцу гори огањ љубави према Христу. Подсећа нас на то да је свако од нас позван да буде носилац радости. Премда немамо власт да физички исцељујемо хроме, можемо да подржимо „раслабљене“ духом својом добром речју и љубављу.

Чуда нису престала – само су се преместила у људске душе. Данас је највеће чудо покајање грешника и његово окретање ка Светлости.

          Нека и наш живот постане таква проповед која неће изазивати спорове, већ ону „чисту радост“ која је једном обузела целу Самарију.

Ваистину васкрсе Христос!

Митрополит запорошки и мелитопољски Лука

_{*) Беседа је од 28. априла 2026 године, извор: t.me/lekarzpmluka, насловна фото: бр.466. са t.me}

За портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић