У недељу, 18. новембра 2012. године, у Саборној цркви Светог кнеза Александра Невског у Прешову, рукоположен је за епископа и устоличен за архиепископа. Непуне две године касније, Сабор Православне цркве у чешким земљама и Словачкој изабрао га је за митрополита. Поводом 13. годишњице његове епископске службе, доносимо вам интервју са Његовим Блаженством, архиепископом прешовским и митрополитом чешких земаља и Словачке, Растиславом, у којем се присећа почетака своје епископске службе, најзначајнијих тренутака, и бави се актуелним проблемима у цркви и друштву.

Када се осврнете на почетак свог деловања, са каквим очекивањима и визијама сте ступили у службу епископа?

- Што се тиче очекивања, за службу епископа важе исти принципи као и за духовни живот сваког хришћанина: видети ствари трезвено, не упадати у самообману и немати никаква очекивања. Сећам се како нам је једном приликом током постдипломских студија један од предавача у полу шали, наглашавао да су узрок многих проблема у брачном животу управо очекивања – наводно, ако ништа не очекујеш, нећеш бити разочаран. Тада смо се томе смејали, али године које су пролазиле и животна искуства показали су колико је дубока истина била скривена у његовим речима.

Са визијама је вероватно слично. Можеш имати главу пуну сјајних идеја, али њихова реализација не зависи само од тебе: увек је то о Богу и људима око тебе. Мислим да сваки епископ ступа у своју службу са одлучношћу да, по узору на Христа, буде добар пастир својим свештеницима и верницима. Ова одлука понекад захтева много снаге, понизности и стрпљења, али ја чврсто верујем да ће ми Бог помоћи да допринесем томе да православни хришћани у Словачкој увек буду кохезивна заједница која, с једне стране, цени и чува своје традиције, а истовремено је отворена према свету и изазовима времена у којем живи.

Које тренутке и догађаје у својој епископској служби сматрате најзначајнијим – било са аспекта успеха, неуспеха или преломних искустава?

- У вези са успесима или неуспесима у епископској служби, не пада ми на памет прикладнији одговор од оног који је некада апостол Павле дао о свом апостолском животу: „Ако се треба хвалити, немоћима својим ћу се хвалити“ (2. Кор 11, 30). Он каже да је камен темељац Цркве Христос и да сваки хришћанин – не само свештеник или епископ – на том темељу нешто гради: неко злато, сребро или драго камење, други дрво, сено или сламу (1. Кор 3, 11-12). Тек ће тест времена показати шта се од нашег труда може сматрати успехом, а шта је био неуспех. Тринаест година у животу човека није мало, али за сумирање успеха или неуспеха у оквиру наше епархије или помесне Цркве то је и даље релативно кратак период.

Друга ствар је преломно искуство. За мене је то постала пандемија болести Ковид пре неколико година. Помогла ми је да схватим колико је непредвидив свет у којем живимо и какав је драгоцен Божији дар људски живот и здравље. Несигурност и страхови нису заобишли ни окружење наших црквених општина, али су многим духовницима помогли да јасније увиде да као клирици носимо одговорност не само за духовни живот, већ и за физичко здравље наших верника. Мени лично, овај период је помогао да боље разумем место, значај и моћ молитве у свакодневном животу. Навео ме је да уведем ред не само у свој дневни распоред, већ и у своје краткорочне циљеве и дугорочне планове. У многоме је то било болно, али веома корисно искуство.

_{Народ Божији дочекује свог владику.}

Како се по вашем мишљењу променила духовна атмосфера у црквеним општинама и које су данас највеће духовне потребе верника?

- Говорити о променама духовне атмосфере у нашим црквеним општинама је тешко, јер се оне међусобно значајно разликују – и то не само по историји, обичајима или литургијским напевима, већ и по броју својих чланова и њиховом старосном саставу. Значајну улогу у формирању духовне културе црквене општине има и градско или сеоско окружење у којем верници живе.

На истоку Словачке последњих година се осетно манифестује одлазак младих на школовање и рад „у свет“. Централна и западна Словачка, с друге стране, доживљавају прилив избеглица и миграната. По мом мишљењу, управо ова два фактора најизраженије утичу на духовну атмосферу у нашим црквеним општинама и тренутно а и у блиској будућности представљаће један од најважнијих пастирских изазова за нас.

О духовним потребама верника не може се говорити изоловано од социјалне стварности. Многи становници Словачке данас се боре да одрже достојанствене услове живота, што природно утиче и на њихове духовне потребе и приоритете. Утолико већу захвалност и признање заслужује рад духовника који руководе црквеним општинама, који се и у тако тешким условима пожртвовано посвећују неговању литургијског живота, катихези деце и омладине, подршци породицама и обављају добротворни и социјални рад. Њихова служба и лични пример су, по мом мишљењу, један од најважнијих стубова одржавања и развоја духовне атмосфере црквене општине.

Деведесете године су биле динамичан период у погледу изградње и освећења нових храмова. Како доживљавате тај период у поређењу са данашњицом?

- У поређењу са периодом деведесетих година, када су се након имовинског поравнања са гркокатолицима у већини наших црквених општина градили и освећивали нови храмови, на почетак моје епископске службе допрели су само „одјеци“ претходног доба. Ипак, могу се „похвалити“ да сам их освештао скоро двадесет. За мене је сваки храм срце и „излог“ своје црквене општине.

Тамо где се црквена општина развија и расте, видљиво сведочанство о томе даје пре свега њен храм – и обрнуто, где црквена општина пропада и празни се, заједно са њом почиње да пропада и њен храм.

Захваљујући огромном труду наших свештеника и верника, који су често градили нове храмове сопственим снагама, данас могу рећи да већина наших црквених општина има свој храм, а не привремене богослужбене просторе. Неколико храмова је још увек у изградњи – посебно у малим и мисионарским црквеним општинама, где је изградња новог храма била тежа због малог броја верника, али и из других разлога. Изазов, међутим, остају нове парохијске зграде – места која могу значајно утицати на квалитет живота црквене општине као друштвени центри и слично.

_{Фото: Освећење цркве светог Пантелејмона у Бардејовској бањи, извор: orthodox.sk}

Како се по вашем мишљењу променило словачко друштво у последњих тринаест година и како су те промене утицале на Цркву?

- Прошла су времена еуфорије због слободе након „плишане“ револуције и нестали су слогани о плурализму мишљења.

Гледајући дешавања на тренутној политичкој сцени, понекад имам утисак да се полако враћамо у време када је само једно мишљење било дозвољено и исправно – са једном једином разликом у односу на прошлост: данас то тврди више политичких странака.

Свуда се говори о поларизацији друштва, али иза те појаве се крије много више него што се на први поглед чини.

Шта, по вашем мишљењу, узрокује растућу поларизацију друштва, кризу вредности и преношење световних сукоба у црквено окружење?

- Понекад ми се чини да проблем поларизације друштва личи на митску хидру – када успете да продрете испод површине једног проблема, откријете још два. 

По мом мишљењу, иза поларизације друштва стоји неспремност човека да поштује основне моралне принципе и да свом животу да духовну димензију.

То је прави узрок свих криза које тренутно доживљавамо: кризе идентитета (и националног, не само родног), кризе вредности које неки тако упорно покушавају да релативизују, кризе самопоштовања, поштовања према другом човеку и, на крају крајева, и поштовања према Богу.

Прошлогодишњи атентат на премијера Словачке Републике је упозорење да је овај проблем већ прешао критичну границу и да је крајње време да се сви вратимо култури мирног дијалога, поштовања другачијег мишљења и искреног поштовања према људској личности и животу.

Иако сам уверен да би Црква требало да се држи подаље од политичких дешавања, увек ће је се тицати проблеми друштва и времена у којем живи. У црквеном окружењу се у последње време такође спорадично појављују манифестације радикализације, непоштовања и нетолеранције. То ме не радује, али ме ни не изненађује. То је разумљиво – ипак, Црква и друштво живе једно у другом.

Са којим унутрашњим и спољним проблемима се Црква тренутно највише бори?

- Мислим да се у данашње време Црква, не само код нас већ и у свету, највише бори са поменута три „дива“ – радикализацијом, непоштовањем и нетолеранцијом – који већ годинама муче како политику, тако и световно друштво. 

Тактике покушаја „ликвидације“ свог противника (у свим значењима те речи) почињу да се појављују и у црквеном окружењу.

Довољно је да неко буде изабран за епископа, и одмах се нађе неко ко анонимно пошаље писмо у којем омаловажава кандидата. Рукоположење ће му готово сигурно неко „засладити“ списком у којем га оптужује за све замисливе и незамисливе грехе, нпр. за хомосексуалност – а пошто су епископи код нас углавном монаси, често их не мимоилазе управо такве алузије и подсмеси. Ако су се претходно бавили педагошком делатношћу, могу готово сигурно очекивати данас тако популарне оптужбе за злостављање деце. Затим долазе свакодневни дани епископског живота – коментарисање и довођење у питање његових одлука, оптужбе за разне пропусте, сумњичења за богаћење на рачун Цркве... Нажалост, и таква искуства доноси са собом служба епископа. Као епископ, знам с ким имам посла (мислим на непријатеља нашег спасења), али као човеку, понекад ми је веома горко.

Шта, по вашем мишљењу, узрокује слабљење ауторитета Цркве и свештенства?

- Непромишљене или неодговорне речи или дела свештенства и верника. Превелики раскорак између живота свештенства и верника и слике коју је о њима створило или коју од њих очекује световно друштво. За неке људе је шок сазнање да и свештеник или верник може имати своје грешке и недостатке као и сваки други човек.

У доба интернета, мобилних телефона и друштвених мрежа, ови недостаци се лако могу документовати и искористити не само за дискредитацију, већ пре свега за умиривање сопствене савести.

Грижа савести је непријатна ствар – зато човек тако радо скреће пажњу са сопствених пропуста тако што се усредсређује и указује на грешке других.

Поред тога, живимо у времену када неким људима смета готово сваки ауторитет – родитеља, учитеља, државе, Цркве или неки други. На све начине настоје да те ауторитете доведу у питање – у ту сврху добро дође сваки пропуст или грешка. То, наравно, не објашњава нити оправдава стварне људске пропусте, из којих је увек потребно извући последице.

Тренутно постоји тенденција да се Црква доживљава више као световна институција него као богочовечански организам. Како то објашњавате?

- Као једну од манифестација и последица континуиране секуларизације. Не изненађује ме ако Цркву доживљавају као световну институцију верници или држава, јер је за доживљавање Цркве као богочовечанског организма – мистичног Тела Христовог – потребно духовно искуство. Проблем настаје када је тако почну доживљавати и сами свештеници. Епископ никада није био, није и неће бити службеник, надређени или послодавац, иако неки покушавају да га гурну у ту позицију. Што је душа за тело, то је сваки епископ за своју епархију. Он је њено срце – одржавалац и унапређивач њеног живота.

Како доживљавате ситуације када се свештеник нађе у моралној или духовној кризи?

- Већ сам споменуо да је свештеник човек као и сваки други, што се тиче грешака, недостатака и слабости. Оно што га разликује од других јесте чињеница да су у његове руке поверена најмоћнија средства борбе са духовним непријатељем – Свете Христове Тајне. Зато ниједна морална или духовна криза не долази изненада; увек има свој низ узрока и разлога. Не умањујем нити оправдавам грешке свештеника, али никога одмах не одбацујем и не осуђујем. Увек се трудим да пронађем начин како да заједно поправимо штету и излечимо ране. „Лекару, излечи се сам!“ (Лк 4, 23) у овом случају не важи. Ако желиш да саветујеш друге, допусти да те посаветују; ако желиш да помажеш, буди у стању да затражиш помоћ; ако желиш да дајеш благослов, мораш га прво примити. У Светом Писму се двапут подсећа: „Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат“ (Јак 4, 6; 1. Пт 5, 5). Ова изрека открива корен сваке духовне кризе – а уједно и начин како је превазићи.

Одлазак свештеника из службе је нешто што осетљиво доживљавају не само верници црквене општине у којој су служили, њихове шире породице, већ и цела Помесна Црква. Како ви то доживљавате и шта, по вашем мишљењу, стоји иза њихових одлука?

- Током тринаест година своје епископске службе сусрео сам се са различитим разлозима због којих се свештеник одлучио да напусти активну свештеничку службу. Најчешће су то биле поодмакле године и здравствено стање, али било је и оних који су отишли због душевне неуравнотежености или због проблема у брачном животу. А доживео сам и случај када је свештеник напустио свештеничку службу тако што је „раскинуо радни однос без навођења разлога“ – као да је Црква фирма, а епископ њен шеф.

Како изгледа идеалан однос између верника, свештеника и епископа и где видите његове пукотине?

За односе у Цркви важи исто што и свуда другде – добри односи не могу постојати без поверења. У црквеном окружењу, лоша реч, неоснована оптужба или сумња могу нанети још већу штету, јер нападају основни принцип живота Цркве – нарушавају поверење и љубав.

Понекад имам осећај као да смо заборавили колико је лукав и препреден наш духовни противник. Он сматра својим највећим успехом ако успе да нам скрене пажњу са онога што заиста можемо променити и усмери је на ствари на које не можемо утицати. А ми се онда боримо са ветрењачама уместо да водимо истински духовни живот, који је пре свега интроспекција – поглед у сопствену унутрашњост и рад на својим страстима, а не борба са умишљеним гресима наших ближњих. 

То је слично као „маштати“ о манастиру или потреби обнове монашког живота, а притом заборављати да је камен темељац монашке заједнице благослов епископа и завет послушности игуману.

_{Фото: Maroš Černý, TASR, Освећење нове дрвене цркве у Снини}

Људи данас траже одговоре на многа питања. Суочени су са различитим мишљењима, притиском околине, а понекад и блиских људи. Како је могуће остати веран вери и бити светлост за околину? Шта вам даје наду када гледате на будућност Цркве и друштва?

- Остаћемо верни вери ако останемо верни Христу. Светлост за своју околину бићемо онда када будемо истински људи – чистог срца, пуног љубави и поштовања. Ава Доротеј је поредио срце доброг човека са чистим огледалом које рефлектује Божју светлост. Што је чистије, то више зрака преноси – о томе бисмо сви требали да размислимо.

Две ствари ме испуњавају надом када гледам на будућност Цркве и друштва. Прва – да сваки човек тежи добру, иако га различито замишља. И друга – да се свако зло на крају само казни и уништи. Иако сам за својих тринаест година епископске службе доживео много – како каже владика Сава, „и од својих и од туђих“ – слава Теби, Боже, за све!

Интервју и насловна фотографија: Одељење за штампу Канцеларије Прешовске православне епархије

Са словачког превела редакција портала "Живот Цркве"