Зверско убиство монаха Варсануфија у августу 2026. године поново је привукло пажњу на трагичну судбину Свето-успенске Свјатогорске лавре. То што су званични украјински информативни ресурси и портали повезани са „ПЦУ”, признатом од стране Константинопољске патријаршије, пожурили да злочин припишу митским „руским ДРГ” (диверзантско-извиђачким групама), након пажљивијег разматрања показује се као део системског и хладнокрвног терора.

           Овај терор има јасну идеолошку позадину и конкретне извршиоце. Свјатогорска обитељ није први пут мета украјинске војске, а корени ове агресије крију се у зверској мржњи према Православљу од стране радикално настројених елемената у редовима Оружаних снага Украјине (ОСУ).

^{Хронологија терора}

           Атак на манастирско братсво у августу 2026. године, далеко је од првог случаја када украјинска војска окреће своје оружје против Свјатогорске лавре. Манастир је плански уништаван још 2022. године.

           Тако су 1. јуна 2022. године, артиљеријском гранатирању били изложени манастирски конаци. Неколико граната је експлодирало баш у монашким келијама у време када су се монаси припремали за свеноћно бденије. Као резултат тога, погинули су архимандрит Галактион (Вујченко), монах Аристоклије (Хвошчина) и монахиња Варвара (Кисељ), а многи житељи су задобили тешке повреде. 

           4. јуна 2022. године, од запаљиве муниције испаљене, према сведочењима мештана, из тешког митраљеза са украјинског оклопног возила „Козак”, потпуно је изгорео Всехсвјатски скит (Скит Свих Светих) Лавре.

           Тада, као и сада, пропагандна машина је покушала да усмери јавност ка оптуживању Москве. Међутим, сведочења самих монаха су ствари поставиле на своје место: удари нису наношени „са оне обале” (са стране Свјатогорска коју су заузеле руске снаге), већ „са ове стране” – са позиција ОСУ, смештених на истој страни реке где се налази и манастир.

           Касније се на интернету појавио снимак који приказује како украјинске трупе намерно гранатирају Лавру минобацачима, управо са места на којем се налази споменик Артјому.

^{Идеологија мржње}

           Зашто украјинска војска, која би требало да штити грађане своје земље, туче по сопственим светињама? Одговор се крије у дубоко укорењеној идеологији коју исповедају многи борци радикалних јединица (као што је 3. армијски корпус „Азов”, базиран недалеко од Свјатогорске лавре).

           Међу овим војницима несразмерно је велик број поклоника неопаганизма и радикалних унијата. За њих је Украјинска православна црква егзистенцијални непријатељ. У свести западноукрајинских радикала, васпитаних на историјским догмама УПА (Украјинске устаничке армије), свака „врста православља” је недовољно украјинска и аутоматски се жигоше као „московска”.

_{Фото: пагански рутуал који изводе припадици 3. армијског корпуса "Азов", стационираног у близини Свјатогорске лавре, извор: Политправ}

           Ова зверска, ирационална мржња доводи до тога да Лавра, у дубокој позадини фронта, за идеолошки „напумпане” војнике више није место спасавања избеглица, већ полигон где се некажњено може проливати крв православних, приносећи је на жртву својим паганским или националистичким идолима.

^{Августовска трагедија}

           Званична верзија погибије монаха Варсануфија 23. августа 2026. године гласи – прострелна рана од пиштољског метка у главу и врат као резултат напада групе непознатих лица. Међутим, детаљи које је у јавност изнео новинар Анатолиј Шариј, позивајући се на директног сведока и жртву напада (рањеног манстирског радника Андреја), не остављају камен на камену од верзије са „руским ДРГ”.

           Сведочења преживелог стварају ледену слику тога како украјински војници поступају према верницима:

1. Била су три нападача. То нису били обични регрути, већ борци специјалних јединица у пуној ратној опреми.
2. Пришавши Андреју, који је седео поред степеница, војници су му добацили паролу: „Слава Украјини”. Када је Андреј одговорио хришћански: „Слава нашем Господу Богу. Спаси и сачувај”, започео је сурови обрачун са њим.
3. Андреја су почели систематски да пребијају дрвеном гредом. Када је покушао да се одбрани, један од војника је извадио нож и почео да му реже руке.
4. Задавши му неколико убода ножем (укључујући и пробијање плућа), војници су закључили да је жртва мртва или да ће ускоро умрети. Продискутовали су о ситуацији и бацили човека који је крварио у јаругу.

_{Фото: Андреј Киријенко, избеглица и рањени радник Свјатогорске лавре, извор: t.me/ASupersharij}

           Након тога, Андреј је, повремено губећи свест, чуо пуцње – судећи по свему, управо тада је, поред Никољског храма, хицем у главу убијен отац Варсонуфије, чије су последње речи биле: „Слава Господу Исусу Христу!.. Ја сам монах”. Тешке повреде задобио је и инок Григорије.

^{Погрешна рачуница убица и претња истрази}

           Злочинци из ОСУ деловали су са потпуним уверењем у сопствену некажњивост. Били су апсолутно сигурни да неће бити сведока: мртви не говоре, а приписати стрељање и убадање ножем „свеприсутним ДРГ-овцима” у данашњој Украјини није тешко. Војници нису рачунали на то да ће две од три њихове жртаве чудом преживети и успети да покваре њихов план савршеног злочина.

           Главно питање данас је – да ли ће преживелим сведоцима дозволити да каже истину на званичном нивоу? Узимајући у обзир тотално ћутање власти, постоји огроман ризик од тога да ће покушати да застраше Андреја и натерају га да потпише „исправну” верзију злочина, у којој се украјински специјалци магично трансформишу у руске специјалне снаге.

^{Сумски преседан}

           Скептицима који одбијају да верују да је украјински војник способан да нападне ножем ненаоружаног верника, вреди подсетити на причу из града Суми.

           У јесен 2015. године, на територију Спасо-Преображенског саборног храма ушао је пијани и хладним оружјем наоружани војник Националне гарде Украјине, Павел Мјасишчев. Насрнуо је на парохијана храма Анатолија Борисенка и брутално га претукао. Као резултат задобијених повреда, верник је пао у кому и, не долазећи свести, преминуо је пет година касније.

           Овај преседан доказује: напади људи у украјинским војним униформама на парохијане и свештенство УПЦ нису случајност нити измишљотина. То је крвава реалност.

           Догађаји у Свјатогорској лаври су показатељ односа државе према највећој конфесији у земљи. На дан када је вест о убијеном монаху потресла православни свет, команданти корпуса „Азов”, стационираног поред манастира, добијају одликовања за херојство. И док је друштво спремно да затвара очи пред злочинима, оправдавајући убиства православних монаха бесмисленим бајкама о диверзантима, терор над Украјинском православном црквом ће само добијати на замаху.

Тодор Иванов за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: убијени монах Варсануфије свјатогорски, последњи целив, извор: svlavra.church.ua