Ти си призван на пут небески. Ништа није чудно ако се онај који трчи понекад и спотакне. Само треба да у сваком тренутку има трпљења и покајања. Зато се покај кад год погрешиш и не губи време. Колико оклеваш да затражиш опроштај, толико допушташ лукавом да у теби пусти корен. Не допусти му да те изнервира на твоју штету.

Дакле, не очајавај када паднеш, него са усрђем устани и учини метанију, говорећи: „Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам.“ Није те Бог напустио, како кажеш, али пошто је у теби још много световне гордости и много сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно чулно постао свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше и да би их укрепио.

Значи, колико год пута да паднеш, поново устани и затражи опроштај. Не скривај тескобу у свом срцу, јер су тескоба и чамотиња радост лукавога, из којих се рађа много тога, а од којих се душа испуњава горчином. Духовно расположење покајника говори: „Сагреших — опрости ми, Оче“, и на тај начин прогони тескобу. „Зар ја нисам човек? Зар нисам слаб? Шта уопште могу да учиним?“

Заиста, чедо моје, то је тако. Имај храбрости. Човек стоји на својим ногама само онда када дође благодат Божија. Ако нема благодати, непрестано се тетура и непрестано пада. И зато буди одважан и не плаши се. Видиш ли како је брат, о коме пишеш, претрпео искушење? И ти исто тако чини. Устрој у себи одважан начин размишљања пред долазећим искушењима. Она ће свакако доћи, јер су ти неопходна. Другачије се нећеш очистити.

Остави то што ти говоре немар и чамотиња. Не плаши их се. Као што су, благодаћу Божијом, прошла она претходна, тако ће проћи и ова, чим заврше свој посао.

Искушења су лекови и исцелитељске траве које лече видљиве страсти и наше невидљиве ране.

Старац Јосиф Исихаста (из преписке са његовом духовном децом)

Извор, фото: Епархија зворничко-тузланска