Српска православна црква слави светога Василија Острошкога, као великог Божјег угодника, који је дјелима својијем у својем животу заслужио вјечно блаженство, и пред Божјим пријестолом постао благи заступник свих оних, који му се молитвом обраћају. Између другога, српска православна Црква слави св.Василија и као „добляго вѣpы православныя поборника, отгоняющаго отъ церкви еретическія горкія плевели“, као што је то речено у односној му црквеној служби.

       Ово што српска православна црква казује о св.Василију, као поборнику православне вјере, српски народ прима и у срцу чува, као истину, која је објављена непогрјешивим гласом саме цркве, којему се безусловно мора сваки вијерни да покорава, те у молитвама својијем св.Василију проси од њега, да би му, између другога, помогао и да остане свагда чврст и непомичан у православној вјери.

       У новије доба ово учење цркве о св. Василију, као поборнику православне вјере, подвргнуто је било у српској јавној штампи сумњи. Догодило се то, јер иновјерци изнесоше из Светитељевог живота нешто, што би показивало, као да он није био у истини одан православној вјери, не само, него да се он за десет година прије своје смрти одрекао те вјере, и тако и умро. Ти иновјерци објавише неке старе листине, које се чувају у архиву римске конгрегације за вјерску Пропаганду, а које би то доказивале.Те листине optima fide дотични примише, и догодило се нешто, што ради могућих посљедица мора да забрине православну српску цркву.

       Овај догађај у нашој српској цркви побудио ме, да лично прегледам и проучим оне листине.То сам учинио са онаквим интересом, какав изискује само питање и озбиљност његова. А пошто у свези са тим листинама стоје још и друге неке, које потичу из истога извора, то сам ја хтио да прегледам и проучим и ове. Ово моје проучавање свих тих листина, довело ме је, да о самом питању сасвијем друго мишљење добијем, него што данас у српској штампи влада, и да тврдо вјерујем, као и сва српска црква, да је св.Василије Острошки био истинити поборник православне вјере кроз сав свој живот. Само то моје проучавање оних листина, као и увјерење које сам од тога стекао, ја износим у овој књижици. А да би пружио могућност и другима, да сами прегледају и проуче оне листине, и по томе да просуде основаности мог увјерења, ја их у оригиналном њиховом тексту износим у додатку књижици овој. И сада ево приступам к дјелу.

*

_{Фото: снимак екрана првог прилога пдф издања светитељеве расправе}

       Јакоб Колети у VI тому дјела: Illyricum Sacrum, штампаном у Млецима 1800, а на стр. 315. биљежи, да су за вријеме латинског требињско-мрканског епископа Савина (1647-1661) калуђери требињског (тврдошког) манастира св. Богородице одрекли се православне вјере, примили римокатоличку вјеру и признали власт римскога папе. Ово да је извршио настојатељ (coenobiarca) тога манастира, који да је пошао лично у Рим папи Александру VII, и у име своје и осталих калуђера да је свечаном заклетвом засвједочио покорност и послушност папи и римској цркви. Исти овај манастирски настојатељ да је донио за папу понизно писмо тадашњег епископа херцеговачког или црногорског (episcopi Hertzegovinae seu Montis Nigri) Василија и његовога брата, којим писмом оба брата обећавају, да ће на вијеке бити вијерни и послушни римском првосвештенику.

       Послије ове биљешке, Колети приводи из записника архива конгрегације de Propaganda Fide текстуално, шта је о томе догађају записао М. Alericius тајник конгрегације, и како је папа Александар милостиво примио оног манастирског настојатеља и изјаву што је он учинио о покорности папи и римској цркви у име своје, у име херцеговачког архиепископа Василија и свих требињских калуђера; и да у одређена времена имају долазити у Рим два требињска калуђера да у име манастира потврде своју свагдашњу покорност римском папи, и да ће за то добити на путни трошак седамдесет талијера, а за вријеме борављења у Риму, да ће имати стан у згради конгрегације за Пропаганду. Овај запис приводимо у оригиналу у Додатку под бројем I.

       У II тому издања Југославенске Академије у Загребу под насловом: Vetera Monumenta Slavorum Meridionalium historiam illustrantia, које je приредио Aug. Theiner, и које је штампано у Загребу 1875, а на стр. 160-161. налази се писмо од 2 5.априла 1661. папе Александра VII, управљено Василију архиепископу херцеговачком (arhiepiscopo Hercegovinae), у којем писму папа јавља Василију, да је примио његово писмо, које му је донио игуман требињског манастира Кирил, хвали га за изјаву покорности римској столици и да ће му повољити колико може у свему, за што га је просио. Јавља му такође, да је по његовој жељи писао кнезу и сенату дубровачке републике и препоручио им и њега и требињски манастир. Уз то папа изјављује Василију своје саучешће у свему, што он и народ морају да трпе под јармом невјерника, и да ће му игуман Кирил казати остало, како и у чему му мисли помагати. Ово папино писмо налази се у Додатку под бр.II.

       У истоме тому поменутог издања, а на стр. 161. налази се друго писмо истога папе, а под једнаким датумом, кнезу и сенату дубровачке републике. Каже им папа у томе писму, како се архиепископ Василије заједно са калуђерима требињског манастира обратио у римокатоличку вјеру и како зна, да ће им ради тога исти архиепископ бити милији, те им га препоручује, и да би настојали, како би се тај архиепископ и онај манастир уздржали у послушности римској столици. Писмо је ово приведено под бр.III у Додатку.

       Опет у истом тому реченог издања, а на стр.201-202. штампано је на старосрпском језику писмо од 3.јануара 1671. из требињског манастира митрополита Василија заједно са манастирским настојатељем Атанасијом и осталим требињским калуђерима, папи Клименту X, у којем се писму спомињу доброчинства према манастиру од стране папе Александра VII, и како је девет већ година прошло да манастир није добио никакву милостињу из Рима, те описујући хрђаво материјално стање манастира моли да им се пошаље милостиња; уједно увјерава, како су сви они послушни и покорни папи, и како ће се за то доброчинство молити увијек Богу за његову светињу и за сву римску господу. Писмо се ово налази под бр.IV у Додатку.¹

       О оном запису у архиву Пропаганде, што је Колети издао, нијесмо нашли спомена код српских писаца; али то смо нашли за она писма, која је Тајнер издао и која смо горе споменули.

       Први је, у колико ми знамо, споменуо та писма покојни архимандрит Иларион Руварац у радњи својој: „О хумским епископима и херцеговачким митрополитима до 1766. године“ штампаној у Мостару 1901. На стр. 20. те своје радње Руварац пише ово: „Године 1661. 27. Априла одговорио је папа Александар VII Василију Архиепископу Херцеговачком на писмо, које му је он по игуману требињског манастира Ћирилу послао; а год. 1671. 3. Јан. писао је опет из манастира блажене Госпе у Требињу Василиј, митрополит Херцеговини и Захлмии господину и господару Клименту десетом и свој осталој римској господи; но о тим писмима и о оном, што су о том Херцеговачком митрополиту писали Вук Ст. Караџић, и Н. Дучић и Филип Радићевић, не могу овде у Шематизму расправљати …“ На стр. 21. исте радње пише Руварац и ово: „Поменусмо, да је год. 1661. и г. 1671. из манастира Требиња писао (Василије) и слао писма у Рим.“

       Као што се види, Руварац спомиње само два од оних писама, што је Тајнер објавио а не говори о писму, којим папа Александар VII препоручује кнезу и сенату дубровачке републике архиепископа Василија и требињски манастир. Из онога, што је Руварац казао о дописивању архиепископа Василија са папама, и како је он то казао, не може се јасно разумјети, шта је он мислио о томе дописивању, и да ли је он то сматрао као ствар, која не подлежи никаквој сумњи; премда из оне кратке ставке на стр. 21. поменуте радње могло би се у неку руку извести, да је он у то дописивање вјеровао, и сматрао за доказану ствар, да је архиепископ Василије из манастираТребиња писао оних година папама и та своја писма слао у Рим.

       Послије Руварца, и позивљући се на Руварца, споменуо је исто дописивање данашњи острошки игуман Леонтије Нинковић у чланку: „Споменици манастира Острога“, наштампаном у јунској свесци за 1911. годину цетињског књижевног часописа „Дан“. Спомињући на стр. 86. књиге, како народ у околини манастира Острога прича, да је архиепископ и митрополит Василије стално живио у Острогу од 1651. до 1671. године, када се преставио, игуман Нинковић пише: „Ово народно предање стоји у опреци са документима, које имамо при руци. Год. 1661. априла 29. св. Василије прима писмо у Требињу а 3. јануара 1671. св. Василије пише писмо из Требиња, из манастира св. Госпође, као из своје резиденције и шаље га адресату (а то је папи Клименту X) по Атанасију, игуману требињског манастира. Ова су писма јасан доказ, да је резиденција св. Василија до његова престављења (29. априла 1671.) била у Требињу. У противном случају, нити би прво писмо било адресирано на њ, као митрополита херцеговачко-захумскога у Требињу, да му ту није била резиденција, нити би он 1671. писао писмо у Требињу и спремио га по игуману требињског манастира, да овај није спадао под његову каноничку јурисдикцију.“

       По овоме, како је то написао игуман Нинковић, бива, да је он потпуно увјерен о истинитости свега оног дописивања између митрополита Василија и римских папа, и то дописивање он сматра за доказне чињенице, да је митрополит Василије имао стално своју катедру све до смрти његове у требињском манастиру.

       У истинитост тога дописивања и да је у то дописивање улазио непосредно митрополит Василије, изгледа да не сумња ни Др. Владимир Ћоровић. У својој радњи: „Херцеговачки манастири. I Требињски манастир (Тврдош)“, коју је издао као сепаратни отисак из „Гласника земаљског музеја у Босни и Херцеговини“ (XXIII.4. 1911), на стр. 6-7. тог отиска он пише ово: „Требињски се манастир нарочито истиче у доба митрополита Василија Јовановића (1639.-1671.), популарног острошког светитеља, под којим су се 1651. спојиле обје херцеговачке митрополије. Због политичких прилика Василије је, заједно са босанским митрополитом Епифанијем и бањским епископом Исаијом, покренуо поново питање о унији православне цркве с католичком. Он је, на име, у традицији патријарха Јована, желио ослобођење Хришћана од Турака и видио је, да му је то могуће само помоћу католичких држава Аустрије и Млетака и упливом папиним. С тога, да би папу задобио за ту идеју, он жртвује своје досадање припадништво цариградском патријарху. Ту идеју њих тројица јавно истакоше 1648.године у доба кандијског рата.“

       Послије ове овако аподиктички изражене своје тврдње, др. Ћоровић на основу оне три исправе у Тајнера пише: „1661. је Ћирил, игуман требињског манастира, однио папи Александру VII Василијево писмо, којим овај, увјеравајући папу о својој привржености, моли свету столицу, да препоручи манастир пажњи дубровачке републике и да им помогне против Турака. Дана 25. априла исте године одговорио је папа на то писмо, обећавајући и благосиљајући; исти дан писао је и дубровачкој републици. Он им у том писму вели, како Basilius, archiepiscopus Hercegovinae сит sumonasterio trebinensi post agnitam orthodoxae fidei veritatem et huic sanctae sedi praestitam obedientiam vobis multo magis carus et acceptus sit, и како они у интересу цркве треба да настоје, да се ови (архиепископ Василије и требињски калуђери) уздрже и ојачају предусретљивошћу католика. Дана 3. јануара 1671. писао је Василије и игуман Атанасије „из манастира светије госпе“ папи Клименту X, који је „крстјанска круна и дика и похвала“ за велике „туге и невоље, које от проклетих Турака трпимо на ове стране за ове рати“. Биједа је њихова велика: „не уздамо се“, веле, „у другога него у господина бога и у тебе, свети оче.“ Гоњени су, пате, трпе и готово очајавају; моле се у манастиру пред крстом, што им га је послао папа Александар. Шаљу два брата Филипа и Симеона, да се поклоне папи и искажу свој јад. Из тога писма дознајемо, да је папа слао манастиру и новчане помоћи, које се за задњих девет година ради рата нијесу могле подизати. Мисија Филипова и Симеонова и сад, у главном, иде за тим. Труло им се, веле, увинуло на великој цркви, од великога потреса 1667, од кога је страдао Дубровник, оштећени су им парасури око цркве; у турској земљи треба много харча, „а ми немамо својијех много башчин, него шчо просимо по земли, па се тијем помажемо. „Помоћ им на то сигурно није изостала, и ако им стварна новчана биједа није била велика. Управо тих година куповао је владика Василије неке земље и обнављао манастир Острог. А број калуђера био је око 30, што ни мало не показује оскудицу манастира.“

       Ова посљедња опаска врло мало лијепу сијенку баца на чистоту побуда, ради којега је састављено било то писмо за римскога папу.

       Ми ту опаску сматрамо оправданом, као што ћемо то даље напоменути. Али независно од тога, а исто и од онога, што је г. писац казао о оним исправама из Тајнерове збирке, заинтересовало је мене много оно, што је рекао ту о колективном дјеловању 1648. године митрополита Василија, оног босанског митрополита Епифанија и оног бањског епископа Исаије, у питању уније православне цркве са римокатоличком црквом. А заинтересовало ме ово с тога, што сам ја прије неколико година имао прилике да се бавим тобожњом превјером управо оне 1648.године тројице српских владика, који су се онако исто звали, и између којих један, Исаија, имао је једнаки наслов, док друга двојица, Василије и Епифаније, означени су били са друкчијим насловима. О тој превјери ја сам доста опширно говорио, и то у својој радњи: „Православна Далмација“ (стр. 190-203), и ту исказао мишљење, да она превјера није ничим доказана, и да ћу је сматрати измишљеном и дакле неистинитом све дотле, док се то непорјецивим историјским фактима не докаже. Саму исправу о тој тобожњој превјери ја сам, заједно са биљешком о истој превјери Колетијевом објавио у српском пријеводу у поменуто; својој радњи (стр. 190-193), а у Додатку под бр. V приведена је она у оригиналу, јер заслужује да се прочита. А пошто је овдје г. писац споменуо истовјетан догађај из исте године, и тиче се тројице српских владика, који се истим именима зову, то ћу једнако мишљење ја имати и о овом „питању уније православне цркве с католичком“, које поново покренуше поменута три српска владике.

Наставиће се

1. У рукописној збирци историјских догађаја, који се тичу Дубровника и околних мјеста, која је из друге половине XVIII вијека, и налази се у библиотеци францисканског манастира у Дубровнику (а која је означена насловом Zibaldone и има 5 дебелих укоричених свезака разнога рукописа, највише абата Ивана Марије Матеји), преписано је ово исто писмо латинским словима. Година писма није означена; а нема на писму ничијега потписа, нити икаквог печата, било манастирског, било епископскога, као што је ово у другим сличним писмима, на прим. на једној посланици 1654. из Морачког манастира папи Инокентију X, о којој даље говоримо.

Извор: Журнал.ме, пдф издање: zapadnisrbi.com

Насловна фото: епископ далматински Никодим Милаш, извор: САНУ