Муктар-пашу султан кара,
У Стамболу на дивану;
“Зашт’, Муктаре, рђо стара,
Не би јунак на мегдану?
Ја ти дадох сто тисућа
Одабране војске моје,
Да попалиш оно кућа,
На Цетињу што-но стоје.
Да умириш кнез’ Николу,
Што ми не да нигде стати;
Што ми не да у Стамболу
Ни по’ часа мирно спати.
Он је глава једног јата,
Он предводи Црногорце;
Он је извор овог рата.
Он покрете Херцеговце.
Њему треба отпор дати,
Он је страшан царству овом:
А ласно је војевати
Са ћесаром и Московом
Знаш ли, пашо, кад си хтео
Поћи на ту горску страну,
Како си се мени клео,
На ћитапу алкорану:
Заложио с’ твоју главу,
– Ту су биле паше многе –
Да ћеш земљу црногорску,
Ти пред моје метнут’ ноге.
А ти оде, па зачама, –
Та то треба да ти с’ плати!
Војска паде у биткама,
А ти један здрав се врати.
Па је сада, пашо, право,
Да осветим главе њине:
За то ево џелат стоји,
Да и теби главу скине.”
До земље се Муктар-паша,
Клања цару по три пута;
Па се онда тихо маша,
Свиленога царског скута:
“Аман, царе, све је тако!
Па што ћу ти и ја крити!
Црна Гора наш је пак’о,
Већ не може црњи бити.
Удар’о сам са свих страна,
Војска твоја борила се;
Војска твоја одабрана
Међ’ кршеве сломила се.
Оно царе није земља,
Као што су земље друге,
Већ градови од камења,
Нигде стазе, нигде струге.
Она земља што год роди,
То је само јунак прави:
Живи, слави и слободи,
Свуд победи где се јави.
Оно, царе, нису људи
Као што је свет остали;
Већ змајеви то су љути,
Од којих се небо пали.
Кнез Никола, царе није
К’о краљеви други што су;
Као ор’о он се вије,
Кад се за њим војска осу.
Да си откуд, царе, био
На крвавом Вучјен Долу,
Ти се не би уставио,
Ни у самом твом Стамболу,
Ударише изненада
Црногорци к’о варнице:
Учинише триста јада,
Отворише свуд кланице.
Исекоше војску нашу,
И топове освојише,
Погубише Селим-пашу,
А Османа заробише.
Ту бих, царе, пао и ја,
Да не беше једног чуда:
Сачува ме хамајлија,
– Црногорске земље груда.
То са собом ко год носи,
Њега зрно свуд облеће;
Тај од пушке црногорске
Погинути нигда неће.
Аман, царе, немој сата
Овде сећи главу моју;
Заклетва је моја права,
Ја испуних жељу твоју.”
Па извади из недара
Једну груду црне земље:
Пред ноге је цару баци,
Да је види цар од жеље.
Цар се трже и повика:
“Не дајте ме, – сад ме спас’те!
Не видите л’, како груда,
Страховито брзо расте?
Уклон’те је испред мене,
Грозница ме од ње хвата;
Гле! – сви ћемо погорети,
Ето из ње сева ватра.
Та ето се ваља к мени, –
Свега ће ме раздробити!
Није груда, него сабља, –
Та све ће нас поморити!
Аман, аман, Обилићу!
Та ево ти круна ова! –
Јесам Мурат, али нисам
Онај Мурат са Косова.
Турска земља – само гробље! –
Свуд невина крв се пуши.
Не дајте ме! – беж’те Турци! –
Царевина сва се руши.”
– На ту вику, са свих страна
Дотрчаше слуге хитре,
И бацише ону груду
У таласе морске бистре.
Ал’ се диже страшна бура,
Заљуља се сиње море;
Замути га груда земље, –
Груда земље Црне Горе.
Зетрептеше све обале
Од тутњаве и од јеке:
Задрма се сва Европа,
И Азија чак до Меке.
А кроз Стамбол на све стране
Телал виче к’о никада:
“Султан Мурат полудео, –
Султан Хамид цар је сада.”

(1876.)

_{Љубомир П. Ненадовић, “Целокупна дела”, Књига Прва, Треће издање, Накладом Књижаре Љ. Јоксимовића у Београду. Нова модерна штампарија Миливоја Бођанског, Југовића ул. 10 1912.}

Пјесма Љубомира Ненадовића, “Груда земље” говори о бици на Вучјем долу у Црногорско-турском рату који се одвио од 1876 - 1878. године. Битка на Вучјем долу или Вучедолска битка је једна од од четири битке у борби за ослобођење Црне Горе. Црногорско-турски рат је почео као резултат невољности порте да уступи дио Херцеговине Црној Гори, због тога, у јуну 1876. године, Црна Гора објављује рат тада и даље моћном Османском царству, али које је ипак само сијенка онога што је некад било. Период од 1875 – 1878. је био период устанака и немира у Османском царству, он се назива Великом источном кризом.

Битка на Вучјем долу одвила се у јулу 1876. године када је султан Мурат V упутио 24 батаљона и 12 топова под командом Осман, Селим и Муктар-паше. Књаз Никола је снаге распоредио у 4 бригаде, а 6 батаљона задржао под својом директном командом. Турци су 28. јула са 16 батаљона и 12 топова кренули правцем Билећа – Вучји до – Убли; у претходници су се налазила 4 батаљона и 2 топа под командом Селим-паше; за њима су ишли 5 батаљона и 3 топа под Осман-пашом, са задатком да прије Вучјег дола скрену ка Голом брду и Вардару ради заштите лијевог бока главнине; главнина јачине 9 батаљона и 7 топова наступала је под непосредном командом Муктар-паше, а испред ње башибозук.

28. јула Турци су са 16 батаљона и 12 топова кренули правцем Билећа – Вучји До – Убли. Предводила их је претходница под командом Селим-паше (4 батаљона и 2 топа), а иза су слиједили Осман-паша (5 батаљона и 3 топа) са задатком да заштити лијеви бок главне формације, коју је предводио Муктар-паша са 9 батаљона и 7 топова.

Црногорско-херцеговачке предстраже су се под артиљеријском ватром повукле на положаје Кокот, Ковчег и Голо Брдо. Црногорски одреди под сердарима Пилетићем и Бошковићем и војводама Вукотићем и Павловићем брзо су заузели кључне позиције. У бици, Сјеверни одред је поразио башибозук и турску главнину, заузео топове и под командом Јола Пилетића заробио Осман-пашу, Селим-пашу погубио, а Муктара пустио да све исприча Султану. Ђоко Поповић је био тај који је погубио Селим-пашу, а Осман-пашу је заробио Лука Драгишић. Све ово су догађаји опјевани у пјесми “Груда земље” Љубомира Ненадовића.

Гусларску обраду ове пјесме можете послушати овдје:

Извор: zurnal.me

_{Насловна фото: Битка на Вучијем Долу, илустрација из илустрованог часописа „Орао“ за 1877. годину, извор: wikimedia.org}

_{Фото: митрополити Амфилохије и Јоаникије на Вучјем Долу 2016. године (Часопис "Свевиђе"), извор: zurnal.me}

^{Митрополит Амфилохије: На Вучијем Долу побиједила Божија правда и истина}

Храм Светог свештеномученика Атиногена на Вучјем долу освештан је, свечано и саборно, на празник Светог мученик Лонгина Сотника, у суботу 29. октобра 2016.

Храм су освештали и потом у њему одслужили Свету Архијерејску Литургију: Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије и Преосвећена Господа Епископи: захумско-херцеговачки и приморски Григорије, будимљанско-никшићки Јоаникије, диоклијски Кирилои умировљени Епископ Атанасије, уз саслужење бројног свештенства и монаштва поменутих Епархија.

Новоосвештани храм подигнут је у спомен на славне јунаке Вучедолске битке, који су крв своју проливали за Крст часни и слободу златну, за ослобођење и уједињење нашег народа, па је током Литургије одслужен помен краљу Николи и ратницима, који су извојевали ту знамениту побједу на Вучјем долу. Данашњом свечаношћу, у организацији Епархија будимљанско-никшићке и захумско-херцеговачке, обиљежена је 140-годишњица славне Вучедолске битке.

Вјерном народу, сабраном, у великом броју, из свих крајева Црне Горе и Херцеговине, бесједио је Преосвећени Епископ Григорије.

„Овај храм, изаткан у уму великог архитекте Пеђе Ристића, зачет у пространом срцу Епископа Јоаникија и саграђен бригом и љубављу свих вас, треба да буде мјесто спокоја, мјесто мира за све пострадале војсковође и војнике за нашу и за њихову слободу и слободу наших потомака, треба да буде мјесто одмора и преображаја гдје ће се крв људска спирати и умивати росом Божје благодати“.

„Ова пољана се данас преображава од крваве у миомирисну, јер је усред ње постављен храм, а ми данас, браћо и сестре, сваки понаособ, треба да се опоменемо, када освећујемо новоизграђени храм, ријечи великог апостола Павла: Не знате ли да је тијело ваше храм Духа Светог који је у вама, којег имате од Бога и нисте своји, јер сте купљени скупо.Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији. Напојте се Духом да бисте познали оно што нам се открива у Христу и у Цркви Божјој, јер једино тако можемо познати један другога“, рекао је Владика захумско-херцеговачки Г. Григорије.

Ријечима архипастирске бесједе обратио се и Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који је казао да је улазак у храм улазак у светињу над светињама, за поклоњење Живом и вјечном Богу, за сусрет са Живим и вјечним Богом и за додир са Њим, за причешће Његове голготске крви и Његовог голготског, распетог, васкрслог и вазнесеног тијела.

„Ми се, освећујући овај храм овдје,налазимо на једном тако узвишеном мјесту, отварајући врата овог светог храма и поклањајући се сили Божјој, моћи Божјој, мудрости Божјој, просвећујући се истином Божјом вјечном и непролазном, дотичући се живоносног гроба Христовог који је живоносан, јер је гроб Христовог васкрсења“.

„И ово мјесто, не само од данас, него и до данас, оно је мјесто сусрета са Божјом силом и свједочанства да Бог није у сили него у правди, свједочанства оне истине коју је изговорио Свети Петар Цетињски на Крусима 1796. да је у имену Божјем суд и правда, поручујући онда Махмут Бушатлији. Исти такав догађај се догодио овдје на Вучјем долу, на овом мјесту гдје је побиједила правда Божја, истина Божја, гдје је побиједила не само слобода која нас је родила, ова земна слобода, тјелесна слобода, него гдје је побиједила она вјечна слобода, слобода од смрти и ништавила, јер свака борба људска овдје на земљи којом се не побјеђује смрт, свејадица, која убија и душу и тијело и која лишава човјека вјечног и непролазног достојанства, то није слобода коју нам је подарио Господ Христос својом Голготом и својим страдањем и својим васкрсењем“.

„То није слобода за коју су овдје бранили образ и част књаз Никола I Петровић, војвода Лазар Сочица и друге војсковође и ратници, који су се овдје борили не просто за земљу, него су се борили за ону земљу живих, за вјечну земљу, за Царство небеско на начин на који се борио Свети великомученик косовски Лазар, схвативши да је за малена земаљско царство, а небеско је вјечно увијек и довијека. Том Царству небеском су себе принијели на дар у свом духу јунаштва и чојства књаз Никола и остали, који су овдје, на овом мјесту, војевали против ондашњег Муктар паше, против Селим паше и Османа паше“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије.

Архијерејима наше Свете Цркве, који су учествовали у освећењу храма на Вучјем долу и високим званицама из друштвено-политичког и јавног живота Републике Српске и Србије, који су својим присуством увеличали данашње славље, заблагодарио је надлежни Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Након освећења цркве и служења Божанствене Литургије приређена је свечана академија и пригодан културно-умјетнички програм. Величанствени скуп још једном је благословио надлежни Епикоп Г. Јоаникије:

„Ову цркву подигоше двије светосавске Епископије будимљанско-никшићка и захумско-херцеговачка уз подршку Митрополије црногорско-приморске и Републике Српске. Подигли смо је нашим трудом и љубављу, Божјим благословом, али су је наши преци утемељили. Када је краљ Никола, тадашњи кнез, војујући, ослобађајућиове српске крајеве ушао у Бањане, у његову дједовину и дједовину Светог Саве, рекао је: Ако Бог да и срећа јуначка, подићи ћемо цркву Светог Саве у Херцеговини. Нажалост, није му се дала та прилика да ослободи цијелу Херцеговину, али је подигао онај величанствени храм Светог Василија Острошког у Никшићу за покој душа свих јунака који изгибоше у Вељем рату за ослобођење и уједињење нашег народа и наше отаџбине“.

„Када је добио вијести да Црногорци и Херцеговци побјеђују на Вучјем долу онда је као врховни командант заблагодарио Богу: Слава Ти Боже и Свети Василије Острошки. Битку су извојевали Црногорци и Херцеговци једнодушно, борећи се овдје једномислено, удруживши снагу својих срдаца и мишица на Светог свештеномученика Атиногена, свеца из Мале Азије чију су отаџбину Османлије поробиле почетком 7. вијека, али их је он овдје поразио и ослободио дио наше отаџбине. Зато смо му посветили овај дивни храм, јединствени у цијелом православљу“, рекао је Преосвећени владика Јоаникије и додао:

„Овај храм је утемељен једнодушношћу, једномисленошћу, братском слогом, родољубљем, великим пожртвовањем и проливањем крви за Крст часни и слободу златну Црногораца и Херцеговаца који се тада нијесу дијелили по партијама, него су били браћа једног језика, једног писма, браћа Срби и ослободиоци своје отаџбине. Бог је тако одредио да ово мјесто буде саборно мјесто и да ова црква уједини наш народ и да помакне све границе које су насилно постављене међу браћом, а нико до сада, иако су можда могли да подигну рампу, није могао поставити границу између Црне Горе и Херцеговине и то неће успјети ни убудуће, а свједок том је ова светиња“.

Свим добротворима и приложницима из Црне Горе, Србије и Републике Српске захвалио је, овом приликом, Преосвећени Епископ Јоаникије, одликујући најзаслужније архипастирским граматама и медаљама Светог Георгија Побједоносца, високим одликовањима Епархије будимљанско-никшићке. У име Одбора за изградњу Храма уручене су захвалнице.

У културно-умјетничком програму учествовали су: хор Преподобне мати Ангелине, КУД „Пива“ из Плужина, КУД „Зора Херцеговине из Билеће, КУД „Сава Владиславић“ из Гацка, КУД „Тешан Подруговић“, народни гуслари Стеван Мишо Поповић и Здравко Кнежевић.

Извор: mitropolija.com