„Господ Христос је дошао у овај свет да васкрсне човека и да му подари живот вечни. Исцељења су важна, али његов главни дар јесте васкрсење“, поручио је митрополит зворничко-тузлански Фотије у својој беседи у храму Светог Василија Острошког у Вукосављу.

„Наш живот је непрестана борба између добра и зла, светлости и таме — зато нам је потребан Господ, потребна нам је Црква и Света Литургија“, истакао је митрополит.

У Недељу 24. по Духовима, 23. новембра 2025. године, Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански господин Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Василија Острошког у општини Вукосавље поред Модриче. Ова светиња се налази у једном од избегличких насеља, а парохија обухвата и села Гнионицу, Јошаву и Нови Град (Федерација БиХ).

Митрополита Фотија је у порти храма дочекао старешина храма, протонамесник Миодраг Драшко, заједно са архијерејским намесником модричко-градачачким Ненадом Тојићем, свештенством, ђаконима и бројним верним народом.

Митрополит је у својој беседи говорио о јеванђелској причи о васкрсењу Јаирове кћери и исцељењу жене са течењем крви, нагласивши да сва Христова чудеса воде ка једној истини — да је Спаситељ дошао да победи смрт и свима дарује васкрсење. Поручио је да је „живот човека на земљи непрестано кретање између болести и здравља, добра и зла“, али да је у тој борби човек позван да се држи Христа и црквеног живота.

После литургијског сабрања, митрополит Фотије је охрабрио народ да настави са обновом црквеног живота и изградњом Светосавског дома, који ће бити важно место сабирања и духовног узрастања за ову парохијску заједницу.

БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА

Часни оци, драга браћо и сестре, ево нас данас овде у Вукосављу. Зима је, али смо брзо дошли, пошто није било много аутомобила на путу, тако да смо мало раније почели. Сада, у Вукосављу, процедура је ту — једно битно чвориште саобраћаја, нови путеви који се раде, аутопутеви.

Биће урбанизма, у неком смислу грађанског, бољег живота. Хвала Богу да је тако, да наш народ иде напред и да због тих економских разлога не мора да напушта своју земљу и одлази у бели свет. Давнo је наш велики песник Шантић рекао: „Остајте овдје, сунце туђег неба неће вас гријати ко што ово грије.“ То је заиста једна дубока мисао Шантића, која је важна за свако време.

Не бих сад о томе, него ћемо данас нешто рећи о данашњем Јеванђељу које смо чули, а које говори о Господу Христу и Његовим чудесима која је чинио. Господ Христос се појавио, како је у народу говорено, као један од великих пророка из Галилеје, који је првенствено био познат по томе што је многа чуда чинио. Сваку болест је у народу исцељивао, сваку немоћ, демоне изгонио, мртве васкрсавао. Таквог пророка и сами људи су сматрали да се ретко појављује у Израиљу, иако је традиција била богата — пророка је било доста у том богоизабраном народу, који су имали своју мисију да припремају човечанство за долазак Месије Спаситеља. Када се Господ Сам појавио, они су били удивљени — каква знамења и чудеса чини!

И када је, једном приликом, чуо да је ћерка једног старозаветног свештеника, Јаира, једна девојчица од дванаест година, на самрти, одлучио је да пође и да је исцели. Али на том путу Га је срела она жена која је имала течење крви — женску болест. Она је пришла Господу са вером — дотакла је Његову хаљину и исцељена је. После је, у вери, али и у стрепњи, исповедила Господу да је она та која Га је дотакла. Господ јој говори: „Кћери моја, не бој се. Вера твоја спасла те је. Иди у миру.“

Господ је, у ствари, дошао у овај свет да васкрсне човека, да људима дарује васкрсење. То и читамо у Символу вере: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућега века.“ То је крај Символа — смисао и крај историје света. Али и док је био у овом свету, то је слика историје: показивао нам је зашто је дошао. Првенствено, да исцељује људе од свих болести — неке од телесних болести, неке од духовних, неке од напада демона, неке од потпуне опсесивности, неке од непознатих болести које су тада постојале. Али Његов главни циљ у овој причи био је да васкрсне ту девојчицу од дванаест година. То је васкрсење — васкрсење људи.

Не би било довољно, ако могу тако да кажем, да неко ко је болестан, има грип или неку тежу болест, упалу плућа или нешто друго, и сада га неко исцели — он ће опет једнога дана умрети природном смрћу. Дакле, Господ хоће да нам да вечни живот — васкрсење. Зато није довољно само исцељење, него да задобијемо оно што је васкрсење — живот вечни.

То је, у ствари, смисао доласка Господњег у свет. То је смисао постојања историје Цркве. То је смисао Свете Литургије. Ми смо се данас на Литургији причестили Телом и Крвљу Васкрслог Христа, и ми кроз то задобијамо силу васкрсења у себе. Помало, помало задобијамо ту силу. Свети људи су достигли такав ниво да су и они могли друге да васкрсавају. То сте читали у житијама Светих. Свети пророк Илија у Старом Савезу, а у Новом Завету Свети апостоли Петар и Павле, и други. А и многи Свети наше Цркве — као Свети Сава, Свети Василије Острошки и многи други. Значи, они су задобили Христа — кроз Христа су задобили силу васкрсења. И онда су то, као духовни дар, давали Цркви, предавали Цркви — као што су били Свети бесребреници, чудотворци: Козма и Дамјан, Кир и Јован, Пантелејмон, Ермолај и други, који су исцељивали најтеже болести, а никада за то никакав новац нису узимали. Зато се и називају бесребреници — они који бесплатно лече.

Тако да је наш живот између болести и здравља, између живота и смрти, између добра и зла, између таме и светлости. То је живот човека овде на земљи. Распињање је непрестано. Једнога дана као да лебдимо у небесима, другога дана потонемо скоро до ада. Трећи неки дан нека мука, неко искушење… То је непрестана борба, браћо и сестре. Зато нам је потребан Господ. Зато нам требају богослужења. И храм и црква.

Биће овде, Богу хвала, и Светосавски дом, и све оно што је потребно при једном храму — да се људи сабирају и окупљају, да након богослужења не оду одмах кући, него да још мало разговарају и о животу. Живот је битна ствар. А то, наравно, не може у самој цркви, него у Светосавском дому.

Све што Црква ради, ради само из једног разлога — ради нас и ради нашег спасења. Зато је Господ дошао у овај свет. Зато је подигао Цркву своју. Зато нам је дао Свете тајне — установио је првенствено Свету Литургију и Свето Причешће. А и друге Свете тајне које препознаје Црква: и исповест – покајање, и миропомазање, и јелеосвећење, и све друге свете врлине, како је говорио Свети Ава Јустин Ћелијски — да би човек живео у Богу, да би живео истином.

Имате доброг свештеника, који се учио у Русији. То се види — да је уредан, тачан, да је ту са вама непрестано. Хвала Богу да је тако. И млади људи су ту, тако да се боримо и радимо. Прота наш, намесник Шамачки, је такође велики трудбеник. И млади наши свештеници који су са нама — сви се заједно боримо за добро наше Цркве.

А оно што је битно — ево, видите шта се дешава у Београду: једна чудна инверзија. Неки млади људи, па чак и студенти теологије, окренули су се и боре се против Цркве и против државе тамо.

Студент теологије да пише против своје Цркве, против свога Синода и свога Патријарха — то је бесмислено. То су деструктивне силе — анархија, разарање. Силе које владају у Цркви су силе хармоније, сабирања, смирења, праштања, љубави. То су кохезивне силе које нас спајају и обједињују. А деструктивне силе — то је као када падне бомба и све разноси.

Ја сам скоро деветнаест година био у Далмацији као владика. Када сам дошао, све је било разорено. Камен на камену није остао. И српске цркве и куће су биле уништене. То се љубављу и трудом обновљало.

Богу хвала, у Републици Српској тога сада нема. Увек су наши студенти, наша деца, наша омладина била уз своју Цркву. Надамо се да ће тако и остати. Али искушења су увек могућа. Треба децу васпитавати у страху Божијем, у вери и у љубави — како и говоримо када неко прилази да се причести у цркви.

Нека сте Богом благословени. Трудите се да завршите све што је потребно, да имате боље услове за црквени и духовни живот. Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао.

Извор, фото: Епархија зворничко-тузланска