Митрополит Лука (Коваленко): О манифесту "Палантир" (II)

24-06-2026 06:02:16
3 минута

Претходна беседа

Христос васкрсе, драги моји читаоци!

О трци у ВИ-наоружању и крају етике

           Једна од теза из манифеста „Палантира“, која гласи да су етичке дебате бесмислене и да је важно само ко ће први створити савршено оружје, представља квинтесенцију трагичног избора с којим се човечанство више пута суочавало, а у време високих технологија поприма фаталне размере. У богословском смислу тврдња о „бесмислености етике“ кад је реч о техничкој надмоћи није само стратешка рачуница, већ представља дубоку духовну кризу која води ка губитку саме суштине људског бића.

 

           Историја човечанства почиње од тога што је човек призван да буде носилац лика и подобија Божјег. Ово уподобљавање Творцу се не остварује у способности разарања, већ у слободи моралног избора, милосрђа и љубави.

Кад прагматизам потпуно потисне морал долази до добровољног акта сопствене дехуманизације.

Човек, који се одрекао етичке димензије ради преживљавања, практично изјављује да је његово биолошко постојање важније од духовног предназначења. Он у том тренутку престаје да буде субјекат Божанске замисли и претвара се у функцију, у елемент сложене ратне машинерије.

            Спаситељеве речи које је упутио Петру у Гетсиманском врту – „врати мач на своје место“ (Мт. 26:52) показују колико је лажна идеја о томе да „савршено оружје“ може постати гарант мира. Христос указује на духовни закон: спољашња сила коју не задржава унутрашњи закон, неизбежно рађа нови степен ентропије.

Ослањање на мач ствара илузију контроле, али у ствари поробљава човека. Онај који своју безбедност гради искључиво на страху непријатеља и сам постаје заробљеник овог страха.

Уместо да гради Царство Божје, човек почиње да зида „цитаделу смрти“ у којој једина вредност постаје човекова способност да другог ликвидира брже него овај њега.

           Ова клопка опстанка обнажава најдубљи парадокс: покушавајући да спаси „цивилизацију“ по цену савести човек губи сам смисао ради којег цивилизација треба да постоји. Ако је структура друштва сачувана, али су из ње изузети милосрђе и кротост, пред собом не видимо људски заједнички живот, већ механички мравињак.

Богословље нас подсећа на то да мир није просто одсуство рата, већ је стање хармоније с Богом и ближњим.

Без етичке окоснице свака империја која је поседовала најсавршеније оружје свог времена неизбежно се распадала изнутра, јер у њој није остајао живи дух.

           Христово питање о користи стицања целог света по цену губитка сопствене душе (Мт. 16:26) данас звучи као коначно упозорење. „Стећи цео свет“ јесте метафора истог оног технолошког и војног тријумфа према којем тежи рафинирани прагматизам. Међутим, душа или „савест“ је једина веза која човека чини човеком. Оштећење ове везе ради пролазне безбедности је једнако духовном самоубиству.

           Дакле, 

етичке дебате не само да нису бесмислене, већ чине последњу линију одбране човечанства.

Док смо у стању да споримо о добру и злу, док сумњамо у право да човек убија ради комфора, остајемо у простору Божанске слободе. Одрицање од ове унутрашње борбе у корист „савршеног мача“ значи да нас је непријатељ већ победио лишивши нас способности да будемо милосрдни, дакле, способности да будемо живи у вечности. Истинска цивилизација више не почива на снази оружја, већ на снази духа који је у стању да истини живота да предност у односу на пролазни тријумф силе.

Ваистину васкрсе Христос!

 

митрополит Лука запорошки

 

ЛУКА (Коваленко)   
митрополит запорошки и мелитопољски
кандидат богословских наука

 

Извор: t.me/lekarzpmluka

Насловна страна: снимак екрана видеа The Technological Republic | Book Trailer