Годинама је постојао израз за спорт који се није упражњавао ради зараде. Тај израз био је „аматер“, реч изведена од латинског корена који означава „љубав“. Аматери су били они који су се бавили спортом из „љубави према игри“. Играли су у своје слободно време. То, наравно, не подразумева да професионалци не воле спорт којим се баве, већ да је играње ради новца нешто сасвим друго. Мој омиљени аматер свих времена био је голфер Боби Џонс. Он је често побеђивао чак и професионалце. Био је оснивач и пројектант Националног голф клуба Аугуста (на коме се игра турнир „Мастерс“). Повукао се из свих такмичења већ са двадесет осам година.

Живимо у свету професионалног спорта, који је често обележен вишемилионским уговорима и не малом дозом драме. Велики универзитетски спортови, некада истинско упориште аматеризма, данас су такође плаћени. Тај пејзаж наставља да се мења.

Чињеница да је спорт, као можда најизразитији облик човековог слободног времена, постао предмет комерцијализације значи и да је изгубио нешто од своје изворне аматерске стварности: више не волимо игру, или смо барем у опасности да заборавимо ону љубав која игру чини вредном играња. У многим деловима света спорт је постао замена за рат, израз крајњег ривалства и зависти. Он је носилац наших страсти — исцрпљујући у најгорем смислу те речи.

Православље је за аматере

Можда ће звучати необично ако хришћанску праксу посматрамо као вид доколице или игре. Ипак, то је нешто суштинско за наш живот у Христу.

„Бијах крај Њега кад је све стварао; и радовах се сваки дан, играјући пред Њим у свако време“ (Приче 8, 30, Вулгата).

Свети Антоније Велики правио је разлику између три врсте хришћана: роба, најамника и сина. Роб ради из страха. Најамник ради за плату. Син ради из љубави. Ако хоћете, прва двојица су „професионалци“. Њихово хришћанство је утилитарно и усмерено ка неком циљу који се налази изван самог хришћанског живота. Син је, међутим, аматер – он дела из љубави. Уједно, он је једини од ове тројице који заиста познаје Бога, јер само љубав истински познаје.

Грчка реч за доколицу је σχολή (schole), од које потиче и наша реч „школа“. У древном схватању, доколица је била предуслов за учење, бар за учење одређене врсте.

„...Највиши облик знања долази човеку као дар – као изненадно просветљење, као блесак генијалности, као истинско созерцање; оно долази без напора и без муке“ (Јозеф Пипер, Доколица – темељ културе, стр. 34).

По мом искуству, сама доколица – у свом истинском значењу и облику – често захтева сопствени подвиг. Научити да се стане, да се буде миран, да се ћути, да се одвоји од непрестане активности и да се слуша, то не полази свима лако. Познавао сам многе људе код којих је дуготрајна болест наметнула период „доколице“, у коме је давно запостављено преиспитивање сопственог живота донело дубоке и животно важне промене.

Није чудо што је појам доколице временом добио значења која су веома удаљена од свог првобитног смисла. Као и готово све друго у нашој култури, и она је данас постала подскуп рада. Доколица сада служи да „ се напуне батерије“, како бисмо могли „боље“ да радимо. Она мора да оправда своје постојање кроз рад.

Покреће нас безумље стицања. Добит, богатство и наводно управљање током историје сматрају се кључевима људске среће. Мудрост светих Отаца такво схватање види као дубоку обману. Наш свет, заснован на раду и стицању, погођен је духовном болешћу унинија, која се често преводи као „лењост“ или „чамотиња“. Ми обично замишљамо да је лењост неспремност на рад. У стварности, проблем је много дубљи: то је наша неспособност да пребивамо у истинској доколици.

„...Супротност акидији [унинију] није радни дух у смислу свакодневног рада и стицања средстава за живот; то је човеково радосно и ведро потврђивање сопственог постојања, његово прихватање света и Бога – другим речима, љубав.“ (Пипер, стр. 45)

Хришћанско суботовање

Ово је темељно садржано у Четвртој заповести: „Сећај се дана одмора да га светкујеш.“

Погрешно је мислити да је Бог радио шест дана, а седмог ништа није чинио. Књига Постања каже да је Он седмога дана довршио, односно испунио, своје дело. Текст открива да је велико дело седмога дана управо то што је Бог отпочинуо.

То „почивање“ јесте сама доброта Божија и доброта Његове творевине. Ми улазимо у тај починак када созерцавамо ту исту доброту, укључујући и доброту сопственог постојања. То је основни чин богослужења. Ми својим богослужењем не настојимо да нешто изградимо или поправимо, да управљамо или обликујемо. Богослужење није одређено неким пројектом нити циљем који треба остварити. Оно је заједничарење у доброти Божијој, у благодарности за сопствено постојање и постојање свега створеног; оно је „радосно и ведро потврђивање“ нашег бића – као и бића свега што постоји.

Тема „суботе“ провлачи се кроз странице Јеванђеља. Чини се да Господ Исус готово намерно исцељује људе управо у дан суботњи. Због тога се непрестано суочава са фарисејима који Га оптужују да крши Мојсијев закон. То се дешава толико често да морамо претпоставити како у Његовим поступцима постоји дубљи смисао од пуке случајности седмичног календара.

Црквена година нам и овде пружа драгоцено тумачење. Велика и Света Субота назив је за суботу Страсне седмице. То је дан у који Христос лежи у гробу (Бог почива). То је истовремено и дан у коме Он „смрћу смрт уништава“, довршавајући дело започето на Крсту. Црква затим недељу, дан Васкрсења, први дан седмице, назива „осмим даном“ – вечном суботом. Живети сједињен са Васкрслим Христом значи живети у Божијем починку и ући у пуноћу Његове суботе.

„Према томе, народу Божијем тек предстоји суботни починак (σαββατισμὸς). Јер ко је ушао у одмор Његов, и сам је починуо од дела својих, као и Бог од својих“ (Јевр. 4, 9–10).

За хришћанина, „светковати суботу“ није питање поштовања једног дана у седмици. То је начин живота, начин постојања, преображај човека у суботни починак Божији.

Ово држање суботе (света доколица) упућује на један начин сазнања који је суштински важан за заједницу. Ево једног занимљивог примера:

„Према Канту, човеково сазнање остварује се кроз поређење, испитивање, повезивање, разликовање, апстраховање, закључивање и доказивање — све су то облици активног интелектуалног напора. Сазнање, човеково духовно, интелектуално сазнање (то је Кантова теза), јесте активност, искључиво активност.“ (Пипер, стр. 27)

Овакав начин сазнања може се лако сажети једном речју: овладавање. Колико је оних који су, настојећи да разумеју Православље или да пређу у Православну Цркву, тежили управо таквом „овладавању“? Колико нас и данас поставља то као циљ свог сазнања?

Постоји, међутим, и другачији начин сазнања, онај који је у складу са почивањем у Христу. Као што је већ наведено:

„Највиши облик знања долази човеку као дар — као изненадно просветљење, као блесак генијалности, као истинско созерцање; оно долази без напора и без муке.“

Занимљиво је да се дискурзивно расуђивање, врста сазнања коју описује Кант, класично сматрало обликом мишљења који је својствен човеку. Међутим, највиши облик знања сматран је нечим што превазилази човека, нечим што припада анђелима и божанском. У Источној Цркви овај облик сазнања описује се као ноетски (умни). Он није одвојен од наше људскости. Ипак, управо је то начин и средство којим познајемо Бога. То је сазнање које није плод рада, него плод љубави.

Ноетско, односно умно опажање, јесте облик сазнања у коме нема овладавања. Оно опажа. Пажљиво је, али нема жељу да контролише оно што види. Ноетска способност је првенствено средство опажања лепоте. Најбоље се изражава у чуђењу.

Нема сумње да су за људско постојање и благостање неопходни и дискурзивно расуђивање и ноетско опажање. Међутим, постоји, нарочито у светлости заповести о суботи, извесна јерархија: дискурзивно расуђивање, „рад“ мишљења, потчињено је ноетском опажању, односно сазнању које произлази из чуђења.

У животу Цркве, најузвишенији чин чуђења налази се у Божанској Литургији. Она је, у правом смислу речи, вежбање ноетског (умног) опажања. Штавише, сама Литургија описује своја свештенодејства као она која се врше на „умном жртвенику изнад небеса“. Наравно, услед мноштва наших расејаности и унутрашњих навика дискурзивног лутања мисли (и горег од тога), ово ноетско чуђење лако нам измиче. „Дело“ Литургије заправо није дело; оно је не-делање, пребивање у суботњем починку пред Богом. Управо у том пребивању, у тој светој доколици, ми се сећамо дана суботњег и „светкујемо га“.

Наша света доколица супротност је унинију (akedia). У њој нема досаде. Она је, заиста, радосно и ведро потврђивање сопственог постојања. То нам се дарује у благослову Божијем, који опрашта наше грехе и све приводи целовитости. У Њему прихватамо своје место аматера, оних који делају ради љубави.

Слава Богу за све!

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"