Христос посреди нас, драги моји читаоци!

Данас погледе усмеравамо према драматичном тренутку из књиге Дела светих апостола. У Јерусалиму је по вољи римског трибуна Лисија пред синедрион изашао сужањ, апостол Павле, који је храбрим погледом обухватио окупљене. Осећајући унутрашњу слободу, он се не додворава судијама и не користи угледне титуле као, на пример, „оци“, већ им се обраћа „људи и браћо“ истичући духовну равноправност.

Прве речи његове одбране претварају се у велико сведочанство: „Људи и браћо, ја сам са свом добром савести живео пред Богом до самога овога дана“ (Дап. 23:1).

Одговор овог наводног духовног суда био је страшно суров. Надмени и похлепни првосвештеник Ананија заповеда да се апостол бије по устима због тога што се усудио да изјави да му је савест чиста. Светитељ Јован Златоусти је с праведном иронијом истакао: „Првосвештеник би требало да зажали због тога што је Павле неправедно стављен у окове, а он постаје још свирепији... Добар је поступак и кротак је архијереј!“

Павле, који је за тренутак обузет праведним негодовањем назива Ананију „окреченим зидом“ – лицемером који иза спољашње величине крије трулеж греха. Међутим, апостол се одмах после тога смирава пред законом испољавајући хришћанску разборитост, кад га други подсећају на звање човека који га је увредио, јер је у Светом писму речено: „Не говори зло старешини народа твојега.“ Павле је ретко бивао у Јерусалиму и није лично познавао Ананију, али је Божји закон за њега увек био светиња.

Шта значи имати „добру савест“? Испочетка је савест схватана као „са-знање“, као знање човека о самом себи које суди грешкама из прошлости. Међутим, у Павловим посланицама овај појам поприма другу димензију. Живети у складу с добром савешћу значи обављати своју земаљску службу тако да те унутрашњи глас ниједном не прекори за издају Божје воље. То је живот у контексту исцељења које даје Христос. 

Данас се суочавамо с изузетно опасном духовном самообманом. Ако упитате било ког човека на улици, одговориће вам да је његова савест чиста. Али да ли је чиста? Или спава, или је спаљена и заслепљена? И првосвештеник Ананија је био уверен у своју праведност. Међутим, апостол Павле га је видео у потпуности – био је то само окречен и лепо украшен зид иза којег се крио грабљивац. И суд Божји је задесио Ананију: неколико година касније побуњеници су га пронашли у водоводној цеви у којој се кукавички крио и убили су га.

У Старом завету није постојала посебна реч за „савест“. У њему се говорило о „добром или злом срцу“. Удаљавајући се од Бога срце постаје грубо и ми почињемо да оправдавамо егоизам „околностима“. Нажалост, и данас има много таквих људи.

Чиста савест је непрестани суд Божји у нама, пред којим стојимо у дубоком покајању. 

Да бисмо сачували добру савест у савременом свету који нам сугерише да живимо ради себе, своје мисли не треба да проверавамо мишљењем већине или трендовима данашњице, већ Речју Божјом. За то је потребна храброст апостола Павла: треба мирно да гледамо свет у очи кад нас метафорички речено „бију по устима“ због верности Христу. Не треба кукавички да пузимо пред влашћу, него треба да чувамо кротост и да обуздавамо гнев разборитошћу.

До ког дана треба чувати добру савест? Павле је рекао: „до самога овога дана“, односно до тренутка кад је изашао пред суд. Сачувао ју је усред прогона и окова. Нама је заповеђено да је не чувамо до згодне прилике, већ до садашњег тренутка, а затим – до последњег уздаха, до дана нашег личног сусрета с Праведним Судијом.

Нека би нам дао Господ да по молитвама апостола Павла дане проводимо у стражењу, да срца чистимо покајањем и да у свакој бури имамо смелости да кажемо: „Ја сам са свом добром савести живео пред Богом до самога овога дана“.

Митрополит запорошки и мелитопољски Лука

Извор: t.me/lekarzpmluka, насловна фото: бр.143. са t.me

За портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић