Одломак предавања са свечаности Братства „Један освећени пут у Африци", одржане у Свечаној сали Аристотеловог универзитета у Солуну (децембар 2019).

            Из историјских разлога, и ради прецизности, било би добро да пратимо припрему оца Хризостома Папасарантопулоса за велико и непознато путовање на Црни континент. Због тога ћемо дозволити да нам се он сам отвори, да нам отвори своје срце, да ослушнемо његове унутрашње трептаје и да нам проговори кроз сопствене текстове и кроз различите мисли које је имао у вези са припремом овог авантуристичког пута ка Источној Африци.

            Верујем да су његове мисли дубоко дирљиве, јер се у њима јасно назире са коликом је чежњом и љубављу желео да ради на простору Афричког континента, иако је телесно патио, будући да је био у поодмаклим годинама. Како је забележено у његовом дневнику, било је много дана када се осећао веома лоше. Па ипак, није рекао: „Да останем овде негде да се одморим. Шта ће ми да идем у Африку?"

            Одлуку је већ био донео и по сваку цену је морао да оде у Источну Африку, тамо где је сањао да буде. Допустимо, дакле, оцу Хризостому да нам саопшти неке од мисли и идеја које га је, верујем, Бог тада просветлио да запише у вези са својим путем на простору Источне Африке. Налазимо се у години 1960, када је отац Хризостом већ био донео одлуку за велико путовање свога живота.

_{Фото: црквена легитимација оца Хризостома Папасарантопулоса, извор: synodikimoni.blog}

^{Припрема у Светој земљи}

            Путовање које му је отворило нове видике и открило једну нову страницу у току његовог земаљског живота. Желео је да то за њега непознато путовање има непосредну везу са личношћу Исуса. Тамо где се Господ родио, где је крштен, проповедао, чинио чуда, био распет и најзад васкрсао.

            Тако је стигао у Свету земљу. Кроз своје дневничке белешке отац Хризостом описује различита богослужбена последовања и најзначајнија места која је имао прилику лично да посети. Са много детаља описује људе које је сусрео, архијереје и свештенике, као и тадашњег јерусалимског патријарха, Венедикта.

            Учествовање на богослужењима дубоко га је потресло. Јер, учествујући на светим службама, његова мисао, душа и срце већ су се налазили на његовом одредишту. На ономе што је већ био поставио у свом уму: да крене ка до тада непознатом Афричком континенту и да постане пионир.

            Онај који ће се, под тешким и неповољним условима, борити да као истински војник Христов принесе један мали, најмањи дар благодарности самом Господу за дотадашња божанска доброчинства у свом животу. Отац Хризостом је желео да у тим данима, док је боравио у Светој земљи, потпуно припреми себе и да сагледа да његове визије, најзад, могу — кроз једно једино чудо — да нађу своје испуњење. Зато се молио свом снагом срца да буде у стању да хода усправно и као непоколебљива стена кроз пламен који је сагоревао његову душу, сећајући се једне лепе изреке која је говорила: „Постоје неке идеје које нас увек затичу младе и које нас одржавају младима." Једна таква идеја јесте етар вечне лепоте, који испуњава читаву васиону.

            Да би заокружио ове мисли, отац Хризостом додаје да васиона, односно творевина, у себи обједињује и оваплоћује најлепши елемент природе, а то је човек — човек ма где се налазио на земљи. Тог човека, у часу док се налази у Јерусалиму, он се припрема да загрли и да му подари духовни и божански садржај. Оно што ће Африканцима, кроз њихову чистоту и веру, омогућити да схвате да и они учествују и да могу да задобију богатство душе и да виде како се небеско сједињује са земаљским, те да тако, кроз разочарања, незнање и олује, буду вођени ка крају — ка сјају Васкрсења.

            Тамо, клечећи пред Пресветим Гробом, он у мислима доживљава једно потресно поновно крштење кроз своју веру и оданост најузвишенијим врховима бесмртне победе. Плакао је у рекама суза, молећи се да остане одан својој, како ју је сам називао, лудој и екстремној одлуци да оде међу њих и да се заједно са њима бори. Дана 24. априла 1960. године, како бележи у свом дневнику, стигао је у александријску луку, закључује записујући своје прве мисли:

            „Вратио сам се у собу и седео до десет сати увече. Нека је слава Господу који ме је удостојио да ступим на овај црни континент. Нека благоволи Његова благодат да стигнем до свога одредишта и да добро приведем крају своју мисију, на славу Светога Имена Његовог и Његове Цркве, на спасење многих душа, за које се Он жртвовао на Крсту."

_{Фото: архимандрит Хризостом Папасарантопулос са парохинанима пред црквом у изградњи, извор: ierapostoles.gr}

^{Прве мисли и искушења}

            Већ наредног дана имао је сусрет са тадашњим патријархом александријским, Христофором, са којим је разговарао о својој жељи да оде у Африку и да добровољно и пробно преузме ово дивно дело евангелизације. Карактеристично се исповеда:

            „Ја нисам достојан ни за шта, али нека напредује дело Христово и Његове Цркве. Господе Исусе Христе, ради Твога Светога Имена изађох из вољене Отаџбине и свих удобности које сам у њој имао. Раздвојих се од тамошње, у Теби најдраже браће и дођох овамо. Учини од мене шта хоћеш и како хоћеш, да се врши у свему пресвета воља Твоја."

            Већ се отворио пут његовој жаркој и дубокој жељи. Током боравка у Египту, сусрео се, осим са Патријархом, и са другим архијерејима и клирицима који су у то време служили у Александријској патријаршији.

            Било је и тренутака када је Сатана желео да искуша његово трпљење и веру. Међутим, ништа није могло да га поколеба нити да му промени већ донету одлуку да пође ка народима. То се јасно види у његовим следећим мислима:

            „Уторак, 3. мај 1960. Тешка клима у Александрији. Моја ствар стоји у месту, али очекујем спасење од Господа. Долазе и тренуци малодушности, али благодат Исусова их прогони." И додаје: „Погледом и слухом праведник и први напад. Господе, сатри Сатану под ноге убрзо. Или да ово назовемо првим остављањем, али нисам сам."

            Наставља и наредног дана:

            „Шта сам све ове године принео своме Господу? Ако то саберем, мислим да ћу наћи веома велики пасив. А шта је са мојим активом ако га предамо Господу? Благослови, Господе, овај мали живот који си нам још одредио да живимо на овој земљи, да буде плодоносан. Дај, Христе, пре него што се поколебамо, да нешто учинимо."

^{Долазак у Африку}

            Тако се све до тог тренутка одвијало без тешкоћа. Припреме су биле окончане. Са сагласношћу патријарха и са писмом тадашњег Митрополита Иринупоља, г. Николаја, потоњег патријарха александријског, већ остарели орао Мисије, 23. маја, полази на пут.

            Шири своја крила и стиже тамо где се испуњава његова чежња. Коначно ступа на освећено и благословено тле Африке. Копненим путем, из Етиопије, креће ка Уганди, где се тада налазило средиште мисионарског рада Митрополије Кеније.

            Због недостатка простора нећемо додавати његове утиске са овог далеког путовања, на којем живописним стилом описује прелепу природу Африке и њене људе.

„Нека је Име Господње благословено и прослављено у све векове. Шта год да кажем, шта год да напишем, неће бити ништа у односу на Његову славу и на изражавање мојих осећања. Велика узбуђења и потреси могу се изразити једино кроз тишину."

            Тако је записивао у свом дневнику.

            Овде треба напоменути да је тадашњи митрополит Иринупоља Николај почетком 1960. године предложио тадашњем пиониру оцу Рувиму Мукаса-Спарти да напише писмо оцу Хризостому Папасарантопулосу, који је већ тада с нестрпљењем чезнуо да стигне на Афрички континент.

_{Фото: катихеза пре крштења, извор: ierapostoles.gr}

^{Мој лични однос са оцем Хризостомом}

            Током многих деценија бавим се животом и делом блаженопочившег пионира мисије, оца Хризостома Папасарантопулоса. Нисам имао благослов да га лично упознам. Ипак, верујем да га је Божанска Промисао на један други начин увела у ток мога живота.

            Када сам још био тинејџер, у катихетским школама и омладинским групама, када сам имао свега петнаест година, говорили су нам о спољашњој мисији. Отац Хризостом био је школски друг тадашњих младих кипарских јерођакона и клирика, као и првог православног афричког теолога, оца Теодора Нгијаме, потоњег епископа Навкратиде и коначно првог митрополита Уганде.

            Ова честа помињања спољашње мисије у катихетским школама све нас су надахњивала. Давала су нам крила и тако смо, као адолесценти, почели да сањамо да ћемо једнога дана полетети и отићи у Африку као мисионари. Иако је то у извесном смислу био младалачки занос, на крају се показало да је Божанска Промисао деловала и усмерила наше кораке ка том толико вољеном простору који се зове Африка, а нарочито Источна Африка.

            Кроз различите активности у којима смо, као ученици, сви учествовали са циљем да унапредимо дело спољашње мисије у Источној Африци, било је и прикупљање новчаних средстава за изградњу првог мисионарског центра у Кампали, у Уганди. Тада је прикупљен известан износ новца који је послат преко тадашњег протосинђела и архијерејског намесника тадашње Свете митрополије Китијума, архимандрита Емилијана Николауа Сидере, који је био школски друг и пријатељ оца Хризостома.

            Отац Николај је тада позвао оца Теодора Нгијаму, да нас посети на Кипру и да нам говори о делу које се обавља у Источној Африци. Заиста, отац Теодор Нгијама дошао је на наше острво и подробно говорио о мисионарском раду у Источној Африци у катихетским школама и омладинским групама, као и у својим проповедима у различитим храмовима града Лимасола.

            Сећам се да лично нисам пропустио готово ниједно његово предавање. Крећући се својим бициклом, ишао сам у храмове и на места где је отац Теодор Нгијама говорио о спољашњој мисији, нарочито о делу које се обављало у Источној Африци, и слушао сам га како са великим жаром говори о блаженопочившем оцу Хризостому.

            Сећам се како је то наглашавао, јер је и сам веровао да је присуство грчких мисионара у Источној Африци неопходно. Тако сам, покренут ентузијазмом, и ја од њега затражио адресу и тачно име оца Хризостома, тог за мене тада непознатог грчког мисионара у Источној Африци. Добио сам те податке и, не губећи време, написао сам му своје прво писмо, које, на основу његових писама и копија мојих писама које поседујем, датира убрзо после његовог доласка у Африку, 1961. године.

            Писма која сам му слао тада сам записивао у једну велику свеску, ради архиве. И сам се чудим како ми је већ са петнаест година дошла идеја да водим архиву писама која сам писао. Као и он, и ја сам имао велику наклоност према преписци. Писао сам му, а отац Хризостом ми је одговарао. Поново сам му писао и он ми је поново одговарао. Наша преписка трајала је све до самих дана уочи његове смрти.

            Довољно је да вам кажем да је своје последње писмо мени написао када је већ био у Заиру, три дана пре своје смрти. Отац Хризостом је тражио сараднике. Претражујући свој архив, пронашао сам та писма.

            Илустративно наводим дословно његово прво писмо мени, са датумом 20. септембар 1961. године. Због недостатка времена нећу прочитати цело писмо. У њему износи свој животопис са подацима о томе ко је, одакле потиче, када је рођен и шта је учинио у свом животу. То је једна врста аутобиографије. Али најважнији део тог писма, првог писма које ми је отац Хризостом написао, јесте његов последњи пасус:

            „Дакле, драги мој Андреје, крени напред са благодаћу и помоћи нашег Христа. Ако ми Господ дозволи да радим још 8–10 година, бићу срећан да теби, Андреју Тилириђису из Лимасола на Кипру, предам наставак овог светог дела. Много благослова свој хришћанској деци и доброј омладини Лимасола и целом свету, да се просветли.

            С љубављу нашег Христа,
            Архимандрит Хризостом Папасарантопулос."

            И овде је вечерас сведок старац Амфилохије, са којим смо заједно ходили, када је он био млад архимандрит а ја мирјанин, по местима где је заиста сејао отац Хризостом Папасарантопулос. Писао је, дакле, отац Хризостом:

            „Поздрављам, дакле, из ове далеке земље своје старе и изабране пријатеље из Солуна и усрдно их молим да желе и да се моле да ме Господ просвећује и укрепљује да још мало радим на славу Његову и Његове Цркве. Овде где сам дошао, послушан сам једној Његовој тајанственој заповести."

            Тадашњи Митрополит Иринупоља Николај веома се обрадовао и поверио му је да буде генерално секретар Мисије.

            „Спољашња мисија наше Цркве сада је већ чињеница. Сви побожни Грци треба да се заинтересују и да помогну. Африканци непрестано приступају Православљу и ово је највећа прилика за деловање."

_{Фото: архимандрит Хризостом са парохијанима, извор: ierapostoles.gr}

^{Наслеђе и стицање архиве}

            Наша преписка наставила се и након мог одласка са Кипра, јер сам, по завршетку војног рока 1966. године, отпутовао у Енглеску на студије музике. Преписку смо наставили не само тада, већ и касније, када сам завршио богословске студије у Паризу и стигао у Оксфорд ради докторских студија. Из тих писама јасно се види прозорљивост оца Хризостома, можда чак и предвиђање, да бих једнога дана могао да помогнем и наставим његово мисионарско дело.

            Како се, уосталом, могу објаснити речи које ми је писао када сам тек напунио шеснаест година, ја — тада безимени и сиромашни гимназијалац — да ћу га наследити у том тако значајном делу које је он сам обављао? Много година касније, приликом посете Кенији блаженопочившег митрополита Лероса, Калимна и Астипалеје Нектарија, који је био међу првим сарадницима клирицима што су га пре много година пратили у Заир, замолио ме је да га поведем да види места где је живео и радио отац Хризостом.

            Та посета блаженопочившег митрополита Нектарија била је повод да данас поседујем лични архив и дневничке белешке оца Хризостома Папасарантопулоса. Јер, када је видео места на којима је отац Хризостом живео, позвао ме је на Калимнос да ми преда тај архив, који му је поверила сестра Олга Папасарантопулос. Првом приликом сам стигао на Калимнос. Блаженопочивши митрополит Нектарије дао ми је слободу да истражим и проучим разне архиве, књиге и друге ствари и да изаберем све што сам желео, а што се тицало оца Хризостома, јер је веровао управо да ћу то знати да искористим.

            Тако сам са великом радошћу узео све што сам могао из архива: писма и лична документа која су се односила на оца Хризостома Папасарантопулоса, као и његове дневничке белешке које је започео у Грчкој, наставио у Јерусалиму, затим како је стигао у Александрију, сусрео патријарха Христофора и како су тамо обављени сви разговори и договори да би потом кренуо ка Источној Африци.

^{Признање и сарадња}

Отац Хризостом свакако припада оној категорији клирика који никада нису помишљали да учине нешто за себе. Жртвовао је читав свој живот и, упркос старости и болестима, затражио је да оде у далеку и непознату Африку. Тамо је остао непоколебљив, а када је једном био приморан да промени место свога деловања, није помислио да се врати у Грчку, већ је затражио од патријарха александријског дозволу да настави своје дело у Африци.

Осим тога, био је први који је пружио подршку првом митрополиту Кеније и Иринупоља, Николају, потоњем патријарху александријском Николају VI, који му је чак упутио и писмо са следећим упутствима како да настави дело које је тада преузео у Источној Африци, признајући на тај начин његов велики допринос ширењу Православља на Афричком континенту.

            „Имајући у виду драгоцене услуге које нам је пружила наша љубљена Свечасност, Мајка Црква и Богом чувана Митрополија, постављају вас за нашег архијерејског намесника, са широком надлежношћу и са правом да нас представља у свакој црквеној и управној делатности, да у наше име потписује уверења и друга документа која се тичу Свете Митрополије Иринупоља, за време нашег одсуства из ње."

            Много је догађаја који су повезали живот оца Папасарантопулоса са различитим местима, али и са различитим личностима. Посебно је значајно његово познанство са блаженопочившим архиепископом кипарским Макаријем III, кога је сусрео приликом његових посета Источној Африци 1970. године, нарочито у Кенији, током првог сусрета архиепископа са Африканцима, када је подржао и радио на унапређењу дела евангелизације народа Источне Африке.

            Са великом смирењем, отац Хризостом је, када је већ био отишао у Заир, писао епископу Констанције, потоњем архиепископу кипарском Хризостому I, који је тада био помоћни епископ:

            „Пре свега желим да изразим своју велику радост због свега што се догодило у Кенији приликом прошлог мартовског присуства тамо Његовог Блаженоства архиепископа Макарија. Нека је благословено Име Господње, који је благодаћу Својом даровао то велико духовно задовољство херојском представнику хришћанског Православља и грчке храбрости и племените великодушности."

_{Фото: архимандрит Хризостом крштава црнче, извор: orthodoxtimes.gr}

^{Сведочанства других о његовом делу}

            Пре него што завршимо, било би корисно да, између стотина писама која је отац Хризостом Папасарантопулос примио од пријатеља и подржавалаца свога дела, наведемо један текст блаженопочившег старца Филотеја Зервака, који, као што је познато, представља изузетну подвижничку личност XX века.

            Тако, отац Филотеј 1962. године пише:

            „Пре свега дозволићете ми да вам честитам на ревности, спремности, љубави и братској наклоности које видим да имате и које показујете према афричкој браћи у Уганди. Није од нас дар Божији, јер је сваки добар дар и сваки савршени поклон одозго, силази од Оца светлости. Друго, као старији и искуснији, саветујем те да радиш и да се трудиш из љубави према браћи, па чак и да примораваш себе, по речима богонадахнутог апостола Павла. Труди се, али и са расуђивањем. „Јер највећа од свих врлина јесте расуђивање.""

            Блаженопочивши академик Јован Кармирис, у време када је био и професор оца Хризостома, у једном од својих писама бележи следеће:

            „Желим и настојим да вам изразим своје искрене честитке и да пожелим да вас Господ увек укрепљује ради наставка и напретка започетог дела, које ће бити уврштено уз ваше име и имена ваших других сарадника. На пример, мог ученика оца Теодора Нгијаме, у летописе историје Православне мисије у Африци."

            Међу разноврсном заоставштином оца Хризостома пронађене су и многе његове личне белешке, за које се надам да ће у неком мом будућем раду бити објављене. За сада, вечерас, задовољавам се тиме да објавим аутографске стихове непознатог аутора, без икаквог коментара.

_{Фото: отац Хризостом Папасарантопулос са децом, извор: malkidis.blog}

^{Химнографски текстови}

Отпуститељни тропар Светом оцу Хризостому, равноапостолном у Африци

Глас: Брзо предупреди.

Верно си следио пут Апостола
и, с Богом, стигао до крајева Африке,
о оче Хризостоме;
стога си се у последња времена показао
као божански Апостол и проповедник вере,
за које си се трудио,
молећи се за нас пред Господом.

Величаније

Радуј се, у последња времена,
нови Апостоле,
који си Јеванђеље Христово у Африку донео,
кроз безбројне опасности пролазећи
и Христу служећи,
оче Хризостоме.

Извор: ierapostoles.gr, превод са грчког редакција портала "Живот Цркве"