„Твоја смрт, Чиста Дјево, постаде прелаз у вечни и бољи живот, преносећи те, Пречиста, из пролазног у истински божански и непролазни живот, да у радости гледаш Сина свога и Господа“ (четврта песма првог канона Успења Пресвете Богородице).

Ова песма представља мали бисер великог Богородичиног празника Успења, који на сажет начин истиче његове главне елементе.

1. Дошао је час смрти Мајке Господње.
2. Њена смрт представља прелаз у вечни живот, који је бољи од земаљског.
3. Реч је, дакле, о пресељењу из овдашњег живота у божанску и непролазну стварност.
4. Обележје вечног живота у који се Пресвета Богородица пресељава јесте радост непрестаног гледања њеног Сина и Бога.

Заиста: 1. Иако се химнографи наше Цркве питају како је Мајка Живота дошла до часа своје смрти – како Она која је родила Живот, Бога као човека, може да претрпи смрт? – ипак, с друге стране, сматрају неоспорним да је и Она прошла кроз оно што следује сваком човеку који долази на свет, односно кроз смрт. Зашто? Зато што је и сам њен Син и Бог, Онај од Кога и Она добија сву своју величину, прошао кроз ту природну границу. Како онда кроз њу не би прошла и Његова Мајка, која је човек? На многим местима, а нарочито у стиху Синаксара, читамо поетски изражено објашњење: „Није чудо да умре Дјева кроз коју је свет спасен, када је Творац света телесно умро.“ Зато и најпознатија песма читавог празника говори најпре о погребењу Богородице, а потом о њеном пресељењу са телом: „Апостоли, сабрани овде са крајева земље, у месту Гетсиманији, погребите тело моје.“

2. Међутим, иако је Пресвета Богородица умрла природним током ствари, Она живи вечно. Химнограф одмах жури да то дода претходном стиху, јер су управо ка томе усмерени његова мисао и срце: „Богомајка живи вечно, иако је умрла петнаестог дана месеца.“ И како би могло бити другачије? Господ и Син Пречисте дошао је управо „да разори дела ђавоља“ и да уништи смрт, плод греха. Према Његовим откривењским речима, Он „дође да људи имају живот и да га имају у изобиљу“, што значи да првобитно назначење човека – бесмртност као обележје његовог уподобљавања Богу – постаје стварност са Господом, нарочито откако је Он „трећега дана васкрсао из гроба“. У овом свету смрт још увек постоји у својој телесној димензији, али је духовно већ превазиђена, под условом, наравно, да човек верује у Христа, да се кроз свето Крштење у Цркви сједињује са Њим и да се труди да своје кораке усаглашава са Његовим стопама. „Који верује у мене ако и умре, живеће.“ Јер Он је „живот и васкрсење“.

Стога, за верујућег човека, а пре свега за прву међу свим верујућима – Мајку Господњу – смрт нема застрашујуће лице нечег непознатог, каквом је сматра неверујући човек и пре Христа и после Христа. Смрт представља врата кроз која човек пролази да би се поново сусрео са Христом, Којим је живео и у овом свету. Према речима апостола Павла: „Ако живимо, ако умиремо, Господњи смо.“ Речима светог химнографа овог тропара, смрт представља пропусницу верујућег којом он прелази у такозвани други живот, који је вечан и непроменљив, али и далеко бољи од овдашњег живота у овом свету – „пресељење ка ономе где нема жалости и где је већа радост“, према речима једне молитве наше Цркве. Час наше смрти – час је добијања наше пропуснице! Ту пропусницу примила је и сама Пречиста Богородица, али из руку самог свог љубљеног Сина, у присуству свих Апостола, као и светих анђела и арханђела – час који је заиста приличио Царици и Широј од небеса.

3. Према вери наше Цркве, њена смрт представља Пресељење – пресељење не само њеног духа него и њеног светог тела, трећега дана након што је „уснула“, што, наравно, нема упориште у Светом Писму, већ у ширем Предању Цркве. А то Пресељење значи живот у Царству Божјем, односно живот у наручју Господњем, у потпуном јединству са Њим – живот који се описује као „гледање“ Њега, према речима: „видећемо Га као што јесте“.

4. А то гледање, као учествовање у Његовим нествореним енергијама, за човека представља ликовање, радост и блаженство, али не у смислу неког бестрасног блаженства затвореног у сопствени свет, већ љубавног окретања ка овом свету и учествовања у његовим страдањима и мукама, по узору на Господа. „У Успењу свет ниси оставила, Богородице.“ Другим речима, наша Пресвета Богородица, као и остали светитељи, свакако у мањој мери и интензитету, живе блаженим животом непрекидног и непоколебљивог односа са Христом, али управо због тога своју пажњу усмеравају и на нас „који смо преостали“, јер им љубав Христова не допушта да мирују. Уосталом, „без нас“ ни они не могу достићи савршенство (Јевр 11, 40), јер ће пуноћа савршенства и за нашу Пресвету Богородицу и за наше светитеље, с једне стране, наступити приликом Другог доласка Господњег, а с друге стране, она мора обухватити управо и „нас“, који заједно са њима чинимо тајанствено Тело Христово.

И управо ова последња истина представља нашу највећу утеху. Ми смо „везани“ за Христа и нашу Пресвету Богородицу. Њихово „срце“ заувек је са нама, а Она, Његова Мајка по човечанској природи, јесте „неуморна у молитвеном заступништву“, наша чуварка и заштитница – посредује за нас, као што је и обећала светим Апостолима непосредно пре него што је издахнула, чак и када ми често идемо за сопственом вољом, а не за вољом Бога нашега. И њен позив нама увек је исти: „Што год вам каже (Син мој), учините.“

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"