Однос између верске и националне припадности, односно идентитета, није нимало једноставан и с разлогом узрокује бројне недоумице, па и неспоразуме. У српском случају то је посебно важно и осетљиво питање, због историјских околности које су довеле до фактичног изједначавања верског и националног идентитета. Не улазећи у сву сложеност тих околности, српска нација и њен идентитет формирани су у неком међупростору између политичког и етничког модела нације, а са великим, па и пресудним и одређујућим утицајем верског фактора. 

           У пракси, то данас доводи до екстрема, од подређивања верског идентитета националном до потпуног одбацивања националног идентитета са становишта универзалне природе хришћанског. Једни, наглашавајући повезаност историјског остварења и самоосећања српског народа са православљем, на веру, макар и имплицитно, гледају као на један сегмент националне идеологије или део традиције, занемарујући њену свечовечанску спаситељску мисију, евхаристијски и мистично-подвижнички аспект који одређује само постојање и карактер Цркве као Тела Христовог и војујуће заједнице, која се никако по себи не може изједначити са етничком и националном.

           Међу негаторима концепта нације и националистичке идеологије налазе се често заступници анационалних идеологија, који своје уобичајене аргументе из политичке и идеолошке сфере покушавају да поткрепе и верским. Они су у праву када разумно указују на увек постојећу опасност од обоготворења и идолатризације народа, нације или државе, као овоземаљских реалности и творевина „палог света“, али нису у праву када превиђају опасност од политичке злоупотребе својих ставова, а у интересу политичких актера којима је циљ десуверенизација и идентитетска деструкција држава и нација. Да не помињемо како циљ те деструкције свакако није благостање припадника „деструисаних“ нација и држава, већ веома опипљив интерес моћних држава и центара моћи у свету.

           Подразумева се, дакле, да народ, нација или држава никако не смеју бити предмет религиозне вере, нити национализам или било која друга идеологија могу бити замена за објаву, предање или живи црквени живот. Вера не сме бити сведена на политику и изједначена са њом, али то не значи да верник не треба да буде свестан политичке реалности. То подразумева да је он грађанин државе и члан друштва, који сасвим природно обавља своје грађанске и друштвене делатности, укључујући и постојање политичких опредељења. С друге стране, он не треба да буде несвестан утицаја политике на верску и црквену сферу, утицаја вере и Цркве на политику и друштво, као и политике унутар саме Цркве.

_{Фото: једна од табела из истраживања Pew Research Center да ли САД треба да буду хришћанска нација, извор: pewresearch.org}

           Политика и идеологија, као и облици организовања и институционализовања људских заједница су историјска реалност и стварају контекст нашег свеукупног деловања, које никада, чак и за најстрожије отшелнике, не може бити потпуно независно од конкретних околности у којима се одвија. Хришћански живот, у том смислу, не значи одбацивање тих околности и контекста, него одређен однос према њима, који подразумева делатну свест о приоритетима. Хришћанин не одбацује и не проклиње овоземаљско, али се не везује за њега као за једину и првостепену реалност која би најдубље одређивала његов идентитет.

           Овде је вероватно најважније оперативно раздвојити сфере верског и политичког. Када неко каже да је прихватање националног идентитета само по себи у супротности и у несагласности са хришћанском вером и идентитетом, то није тачно с обзиром на то да верујући човек не мора свој национални идентитет одређивати као своју првостепену и одређујућу реалност, односно ни на који начин не подразумева да ће он свој верски идентитет подредити националним или застранити и обоготворењу нације као некакве апсолутне реалности.

           Такође, не може бити тачно да је национализам по себи у супротности са хришћанством и хришћанским идентитетом, пошто је он само политичка идеологија, чија намера није да конкурише било којој врсти верске идентификације или праксе или да јој буде замена. Национализам по себи не подразумева одбацивање и оспоравање свечовечанске и универзалне спаситељске природе и мисије хришћанства, нити својој нацији и њеним припадницима приписује виши онтолошки статус и вредност у односу на остале припаднике људског рода. 

           Приговор како национализам представља погодно тло са конфликте није потребно ни коментарисати, с обзиром на то да се исто то може речи за сваку, нужно партикуларну, идеологију. Преимућство национализма у односу на неке друге идеологије, комунистичку на пример, управо је у томе што не само да не потискује религију, него не жели ни да је замени под видим интегралног, универзалног, па и искупитељског и месијанског пројекта.

_{Фото: свети Јефрем Пећки, исихаста, српски патријарх, Бугарин... , извор: wikimedia.org}

           Дакле, овде се не ради и заступању тезе како би хришћанин требало да буде националиста нити да (пре)високо вреднује свој национални идентитет, него о томе да ни развијен национални идентитет ни наклоност националистичкој идеологији нису, као такви, у супротности са нашим хришћанским уверењима, нормама и праксама, уз сву свест о опасности од свих могућих искривљавања, злоупотреба и слабости. Којих ће, уосталом, увек бити, све док је овог (палог) света.

др Владимир Коларић, теоретичар културе, за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: Карејски типик, фрагмент са печатом Светог Саве, извор: hilandar.info