Први православни храмови у Кикинди

         Најранији помен православног храма међу кикиндским Србима је из године 1709. По сећању проте Павла Влаховића, који је у Великој Кикинди на свештеничкој служби био између 1846. и 1881. године, над капелицом, која је пред предњим улазом у данашњу цркву, a под прозором у зиду је дубоко урезана година 1709. Прота је говорио да је она одувек била на цркви, а да је сачувана из старе цркве као година кад је ова била сазидана (Ердељановић, 1992:282). Ово нас уверава да је овде морало бити и неког старијег становништва пре оснивања ушореног насеља.

         Храм који и данас стоји у Кикинди је посвећен Светом оцу Николају, но има знакова који упућују да је први поменути храм био подигнут у спомен једном другом светитељу. Постоје два недатирана записа који о овоме сведоче. Исписани су на првом и последњем предлистку мартовског Пролога штампаног у Москви 1677. године; ту се вели: „Сej прoлoг jeстe цeрквe кикиндскe хрaмa свjaтaгo вeликoмучeникa Димитриja”, као и „Сиja книгa jeст свjaтaгo вeликoмучeникa Димитриja”. Што ће рећи да је први храм био посвећен успомени на Светог великомученика Димитрија (Вуловић, 2012:59).

         После борби са Турцима у Великом бечком рату, када је Надлак 1695. године опустео, а православна црква у пожару изгорела, Срби се селе јужније и насељавају Кикинду. Као насеље повезано са Србима, Надлак се помиње још 1464. године: угарски краљ Матија Корвин је властелинство у Чанадској жупанији са градом Надлаком доделио браћи Јакшић, Стефану и Дмитру (Лемајић, 2013:9).

          Изгорели храм је био подигнут Светом Димитрију и вероватно рани записи о кикиндској цркви на то упућују – да су насељеници из Надлака храм у новом станишту посветили Светом великомученику Димитрију, истом оном кога су поштовали и у старом насељу. У то нас такође убеђује и традиција да Срби у пограничним местима за своје заштитнике најчешће узимају свете ратнике – Светог Димитрија и Светог Георгија. 

          Да је православни храм у Кикинди свакако постојао баш у ово време, указују и речи исписане на првим страницама септембарског Пролога штампаног у Москви лета 1718. Ту се вели да је Бoрис Никитин, син Aдaлинoв, 22. oктoбрa 1727. гoдинe прилoжиo кикиндскoj цркви књигу Прoлoг зa мeсeцe сeптeмбaр, oктoбaр, нoвeмбaр и дeцeмбaр. Такође, за најстарије Јеванђеље, које се чува у кикиндском православном храму, штампано у Лавову 1670. године, зна се да је припадало ,,старој цркви” (Вуловић, 2012:60).

         Малобројне су биле цркве, као и  свештеници, у Темишварској епархији са свим потребним богослужбеним књигама. Ако верујемо записима на тим књигама, највише их је набављено од извесног Петра Москова, а један број их је купљен у епархијском владичанском двору. Све су биле руске, штампане у Москви или у Кијеву. Цена им је била врло неуједначена, зависно од важности и квалитета израде. На пример, цена Јеванђеља је могла да буде између три и двадесет четири форинте, колико је износила боља свештеничка годишња зарада (Пузовић, 2018:38). Вероватно су на сличан начин набављене и књиге које су коришћене у цркви у Великој Кикинди.

         У рукописном Списку местних парохијских свештеника Српске православне црквене општине у Кикинди, на страни 62. прва забележена  имена свештеника који су богослужили у Кикинди су  Христoфoр, Живaн Рaдaк, Joaн, Пeтaр, Teoдoр и за њих се каже „oви свeштeници кao цaрски грaничaри из Сeмлeкa, Нaдлaкa, Oбрeжиja и Чaнaди прикo Moришa сa пaрoхиjaни свojи прeсeлили сe у Вeлику Кикинду oкoлo 1740. гoдинe”. Иста имена срећемо и на почетку диптиха¹ храма Светог Николаја у Кикинди, а она су вероватно по литургијској традицији ту преписана из старог диптиха.

         Сви ови записи постају јаснији ако знамо откуда су се Срби доселили у Кикинду у свом највећем таласу. Између 1751. и 1754. године Срби из Поморишја, војне границе према Турцима око реке Мориш, а због развојачења границе, насељавају се у Кикинди. Долазе војници граничари из насеља Семлака, Надлака, Брежана и Чанада (Ердељановић, 1992:280). Под Брежанима, или Обрежијем, сматрају се насеља Батања, Печка и друга поморишка места. Сачуване црквене књиге сведоче да су многе кикиндске породице дошле из граничарских места Поморишја која су за свог духовног заштитника имала Светог Николаја, тако и не чуди да се овом светитељу посвети обновљени храм.

Противтежа грубом граничарском животу била је вера и црквеност, па је по насељавању граничара из Поморишја и, у много мањој мери, Потисја после 1751. године, било важно старање везано за цркву.

         У вези са овим валом насељеника остало је у сећању да је прву колибу на брежуљку, где је сада православна црква, подигао Христофор Кенђелац. Он је ту, док насеље није завршено, као библијаш сваки дан по свом знању и умењу обављао молитве и читања са онима који су први с њим дошли (Рајковић, 1880:46). Најпре, дакле, није било свештеника међу досељеним граничарима.

         Уз име Христофора Кенђелца се везује и једна застава, највероватније са ликом Светог Николе, коју је он донео са собом (Дејанац, 2001:28).

         Поменути брежуљак, или хумка, се називао Екехида, по другим пак изворима Хекеида (Шијачки, 1985:10), а био је изнад неке воде јер су око првобитног храма били чамци.

         Колико је обнова храм доживео, не можемо са сигурношћу да знамо, али о постојању православног храма сведочи даровни запис јереја Михаила: „Сиje бoжeствeнoje Jeвaнгeлиje купиo jeрej Mихaилo и њeгoвa пoпaдиja Aнђa зa нaшу душу у цркву Вeликe Кикиндe зa двaдeсjaт и шeст фoринтoв мeсeцa jулa 5. у лeтo 1757.”

         Име града се током мутне прошлости ненаметљиво појављивало у разним облицима и без одређеног ритма. Називи су тумачени у кључу неколико језика, до сад никад довољно убедљиво, остављајући простора за будућа домишљања. Ипак, од средине 18. столећа град сигурно стоји у равници.

         Додајмо да још једном варош мења име 1752: сада је Groß Kikinda (Грoс Кикиндa – Вeликa Кикиндa).

_{Велика Кикинда на мапи из 1772. године}

         Тако, подаци којима располажемо о најранијем здању великокикиндског храма су местимични, довољни за претпоставку, недовољни за потврду.

         Први пак одређенији опис храма даје нам протосинђел Арсеније Радивојевић.² По упутству митрополита Павла Ненадовића,³ године 1758, он је извршио генералну визитацију  Епархије темишварске, па је посетио и храм у шанцу Велика Кикинда. Ево како он описује затечено (Руварац, 1914:2–3):

         „Црква: храм св. Николаја, од плетера, има 6 прозора од стакла, нема свода, 2 проста врата, порта неограђена, покривена трском, торањ од дрвета и у њему 2 звона.”

         Са овим сведочанством се поклапа и, по наредби Угарског намесничког већа, 1734. године извршен попис српског православног становништва, као и њихових храмова са кратким описом од чега су саграђени. Из извештаја наредне године се види да ти храмови нису грађени од чврстог материјала већ највише „oд плeтeрa и брвaнa, дa су билe блaтoм oблeпљeнe и пoкривeнe нajчeшћe трскoм, рeђe шиндрoм a врлo рeткo црeпoм. Вeћинa тoрњeвa билa je oд дрвeтa и мaхoм у рђaвoм стaњу.”

         Међутим, ваља нагласити да су великокикиндски насељеници напустили своје добро снабдевене цркве, преко Тисе или преко Мориша, а да је у извештају описана црква била само привремена.⁴ Неколико година касније се насипају порте и граде цркве од најбољег материјала и доводе најбољи сликари да их живопишу.

         Даље у извештају Арсенија Радивојевића стоји:

         „Олтар: св. трапеза од дрвета једноставан, 2 плаштанице од белог и везеног платна; Антиминс осветио Георгије Поповић 1749. Јунија 14., 2 Јеванђелија, 1 оковато сребром а 1 позлаћено с труковатим празницима, кивот од белог плеха, 4 чирака од меда, служебник на средњем колу, имају св. Миро.”

         Пада у очи да је антиминс освећен пре доласка највећег броја насељеника у Велику Кикинду. Осветио га је Георгије Поповић,⁵ који је носио титулу митрополита темишварског. Ово ће рећи да је антиминс стигао са територије епархије темишварске, а знамо да су двојица од прве петорице великокикиндских свештеника имали синђелију (диплому или грамату којом епископ поставља или утврђује свештеника на одређеној парохији) управо од Георгија Поповића митрополита темишварског. Остала тројица свештеника су имала синђелије добијене од Исаије Антоновића⁶ епископа арадског.

         Потом егзарх Арсеније, потоњи епископ пакрачки, а још касније будимски и најпосле бачки, вели о храму светог Николе:

         „Проскомидија: од дасака, на њој две иконе – богородична и разних праздника – , 2 плаштанице од платна и црвене свиле, путир од сребра и позлаћен, кашика од сребра и звездица, дискос од калаја, аера 2 од зеленог и плаветног рајхцајха, 4 дарка од црвене свиле и зеленог кредитора, кадионица од туча, 2 звонцета од туча, ибрик за Сојединение од калаја, петохлебница од плеха – стара.

         Фелона 6 од разне свиле; стихара 6 – од пруторасте турске свиле, 6 од коприне свилене, а 3 од белог платна; наруквице 4 пара од разне боје свиле; петрахиља 5 од жутог рајхцајха и морасте кадифе, појаса 3 – од морасте кадифе, од сребра позлаћеног и зелене свиле.

         Темпло просто, на њему Распјатие Христово и образ Богородичан и Јоана Богослова, 12 Апостола, 4 престолне иконе: икона Христова, Богородичина, Николаја и св. Георгија; 4 сребрна кандила и 1 од туча.
Књиге: Псалтир, 2 Октоиха – свих 8 гласова – , Празднични минеј, Триод постни и цветни, Апосто[л], Полуустав – на велико коло; 2 Пролога од свих 12 месеци.

          Певнице 2 просте, иконостас и на њему 2 чирака од дрвета различном бојом моловато, 2 од дрвета што клирици носе.

         Столова (столица) 15 простих.

         Барјака 2 од зелене свиле са праздником Богојављенија и св. Николе, а на другом живоначалнаја Тројица, около ресе од црвене свиле.

         У паперти (женска препрата) 2 иконе Христова и Богородична, 4 разних празника, мале.

         Крстионицу немају.

         Школу и учитеља имају, школске деце 20.

         Гробље неограђено.

         Епитроп Арса Ковачевић.”

         Овај, како су га тад звали, протокол нам даје за право да закључимо да је храм, иако скроман, био у целости опремљен свим потребним за богослужење.

         У наставку истог записа, као Ексамен свештенички, помињу се великокикиндски свештенослужитељи:

         „1. Поп Максим Радаков, р. из Сегедина, 62. год., учио се у Надлаку, код попа Неде, оженио се од 16 год., има сина и 5 кћери, зађаконио га и запопио Јоанићие (Владосављевић) владика темишварски 1722., а синђелију има од арадског владике Исаије Антоновића 1733, феб. 2. како је остао удов 8 година.

         Сидоксије⁷ плаћа 12 ф. 36 кр. На школу 4 ф.

         2. Поп Михаило Петровић, р. из Чонграда, 61 год., учио се у Ходошу код магистера јеромонаха Тимотеја, оженио се од 17 год., нема деце зађаконио га и запопио Јоанићије 1714, синђелију има од Исаије Антоновића арадског 1733, Феб. 1. Има 5 прописаних књига. 

          Сидоксију плаћа 12 ф. 36 кр. На школу 2 ф.

          3. Поп Риста Радивојевић, р. из Надлака села, 45 год., учио се код протопопа Пеје у Араду, оженио се од 17 год., има 2 сина, зађаконио га и запопио арадски владика Вићентије Јовановић 1729., од кога и синђелију има и од Исаије Антоновића, а од темишварског нема. 

          Сидоксију плаћа 12 ф. 36 кр. На школу 3 ф.

         4. Поп Петар Јоанов, р. из Надлака шанца, 26 год., учио се у Надлаку код магистера Филипа, оженио се од 19 год., има 3 сина, зађаконио га и запопио Георгије Поповић 1756. год. Авг., од кога има и синђелију на велико – кикиндску парохију. 

         Сидоксију даје 12 ф. На школу 4 ф.

         5. Поп Васа Адамовић, р. из Печке села, 26 год., учио се у Печки од попа Саве, оженио се од 20 год., има 2 сина, зађаконио га и запопио Георгије Поповић 1754. Марта 8., од кога има и синђелију.
Сидоксију даје 12 фор. На школу 4 фр.

         Протокол имају нов.

         Домова има 300.

         Правила свештеничка имају.”

Занимљиво је да је највећи број храмова које је у овој визитацији обишао Арсеније Радивојевић било посвећено Светом Николи: чак 17 од укупно 69 (Пузовић, 2018:39).

         Помињући правила свештеничка, Арсеније Радивојевић највероватније мисли на Правила за свештенике, у 39 тачака, објављена 3. марта 1733. године. Донета су на старање митрополита београдско-карловачког Вићентија Јовановића.⁸ У њима су детаљно прописана неопходна знања за службу свештеника, начин образовања свештеника, назив и број богослужбених књига неопходних за свакодневну употребу, исто тако и бројна питања из свакодневног црквеног живота и праксе (Пузовић, 2017:30). Ова су Правила потврђена у целој Карловачкој митрополији на седницама Архијерејског синода 1750. године, па тако важе и у Темишварској епархији.

         Посебно је питање колико су свештеници могли да испуне прописане одредбе. Какво је стање у Темишварској епархији, сведочи поменути извештај митрополитовог изасланика Арсенија Радивојевића из 1758. године: у само 11 цркава од 69 посећених постојали су протоколи и матрикуле крштених, венчаних, исповеђених и упокојених верника мада је постојала наредбе да се свуда воде редовно. Државне власти су вршиле притисак да се у православним парохијама воде парохијалне књиге: желеле су да помоћу њих дођу до поузданих података о становништву. Власти су биле заинтересоване не само за књиге крштених, венчаних и упокојених већ и за пописе парохијана, такозване домовне протоколе. Ово им је обезбеђивало потпуни увид у бројност становништва парохије, њихову полну и старосну структуру што је било важно при планирању и спровођењу пореских реформи и регрутације војника (Дабић, 2014:17).

         Пошто је Радивојевић навео да у великокикиндској цркви постоји нов протокол, а посредно сазнајемо да су црквене матичне књиге вођене и 1765. године, није познато шта се догодило са најстаријим матрикулама. Нове носе датуме тек са краја века – венчаних од 1779, рођених од 1786. и упокојених од 1790. године.

_{Арсеније Радивојевић, рад непознатог аутора}

         Слично записнику посете егзарха темишварског где сазнајемо одакле су и где су се учили првих пет поменутих свештеника великокикиндских, из године 1767. је сачуван списак православних свештенослужитеља, као и места њиховог порекла. У њему наилазимо на следећа имена: прoтa Joвaн Стojaнoвић⁹ (рoдoм из Пивницa), свeштeници – Живaн Рaдaкoвић (рoдoм из Сeгeдинa), Христифoр Грoзa (рoдoм из Нaдлaкa), Пaвлe Путникoвић (из Чaнaдa), Филип Maринкoвић (рoдoм из Сoбoтeљa) и Филип Стojaнoвић (рoдoм из Бoчaрa) (Поповић, 1955:120). Следеће, 1768. године попис бележи  прoту Joвaна Стojaнoвића; свeштeнике – Живaна Рaдaкoвића, Ристу Рaдивojeвића, Пeтра Joвaнoва, Филипа Maринoвића, Вaсилиjа Aдaмoвића, Пaвeла Рaдивojeвића и ђaкoна Филипа Стojaнoвића. На другом пак месту се вели да су први свештеници били Христифoр Вeсeлинoвић, Joвaн Симић и прoтa Филип Стojaнoвић. 

         Исте 1768. године, у настојању да се увери како се управља државом, престолонаследник Јосиф II, син царице Марије Терезије, се обрео и у Великој Кикинди. Он је у свом дневнику забележио да је то велико, али лоше саграђено насеље (Поповић 1959:329).

Зидање храма Светог оца Николаја

         Насељу од 300 домова, колико се помиње у 1758. години (Поповић, 1955:120), и петорицом службујућих свештеника је стари храм од плетера већ био сувише тесан за богослужења. Верујемо да је и заједница економски ојачала, па је 1769. године одлучено да се подухвате грађења новог храма. Његовим подизањем је требало да руководи прота Јован Стојановић.

Право на изградњу нових православних храмова у Хабзбуршкој монархији је ограничавано, а православна вера само толерисана. Много је царских указа који о овоме сведоче. Питање градње српских православних храмова није било просто верско и техничко већ је задирало у суштину односа Бечког двора, римокатоличке цркве и угарског племства према српском народу у Монархији. 

         Како било, и уз тешкоће и ограничења, зидање је окончано 1773. године, а наредне 1774. храм је допуњен дозиданим звоником.

         Поштујући уредбу од 2. децембра 1724. године београдског митрополита Мојсија Петровића¹⁰ да новосаграђени храмови не прате турске захтеве, те да не буду тесни и ниски (Медаковић, 1988:30), храм Светог Николаја у Кикинди је дуг 22,8 метара, ширине 11,4 метра и висине 6,8 метара до кровног венца. Грађевина храма је једнобродна, певнице су наглашено правоугаоне, што јој даје крстообразну основу; апсида је полукружна (Костић, 2007:189). Једино што нови храм није грађен у византијском стилу, како је то било у традицији код православних Срба, већ у језуитском, односно барокном због притиска аустријске власти. Православна црква у Хабзбуршкој монархији је морала да пристане на захтев власти које су тежиле униформном изгледу богомоља, без обзира на верски закон по коме се у њима богослужило. 

         Баш те 1774. године, кад је храм завршен, Велика Кикинда је од царице Марије Терезије добила привилегију којом је основан Великокикиндски крунски дистрикт. Делегација коју је предводио Јован Георг племенити Тиганити, управник поште у Великој Кикинди, судија банатске српско-грчке трговачке компаније, преко своје супруге у сродству са митрополитом Викентијем Јовановићем Видаком¹¹ (Лебл, Вранешевић, Бошков, 1960:1088), успела је да у овом подухвату добије привилегију.

         Установљење, или како је тада назначено – инстаурација, првог магистрата Дистрикта извршена је у два дана: 14. и 15. (по старом календару 3. и 4) фебруара. Присутан је био и темишварски епископ Мојсеј Путник,¹² из чијег писма митрополиту Викентију Јовановићу Видаку о овоме и сазнајемо. Владика Путник ту вели: „напосљедак же и мене у Кикинду призвати за добро обрјели” (Стајић, 1950:47).

         Овим је и читаво подручје у црквено - административном  смислу подигнуто на ниво протопрезвитеријата што је озваничено 1776. године. Додуше, још у попису епархије из 1764. године, међу 17 протопрезвитеријата, што их је највећи број у историји Темишварске епархије, јавља се и Кикинда као седиште протопрезвитера (Пузовић, 2020б:235).
Велика Кикинда је 1775. године постала слободни војни комунитет. Знамо да је после три године бројала 3.342 душе, 1.822 мушке и 1.520 женских. У години 1791. имала је 800 домова.

1. Хронолошки списак свештеника који су служили у неком храму.
2. Арсеније Радивојевић, постао пакрачки епископ 1759, па премештен за епископа будимског 1770. године. Именован за архијереја бачке епархије године 1774. Упокојио се 1783. године у Новом Саду.
3. Павле Ненадовић, митрополит карловачки од 1749. до 1768. године.
4. Званична посета ради увида у стварно стање.
5. Георгије Поповић, епископ темишварски од 1745. до 1757. године.
6. Исаија Антоновић, епископ арадски од 1731. године, а митрополит карловачки од 1748. до 1749. године.
7. Приход који свештеник плаћа епископу или митрополиту зависно од богатства и величине парохије.
8. Вићентије Јовановић, београдско-карловачки митрополит од 1731. до 1737. године.
9. Проту Јована Стојановића срећемо у једном испитивању које је спровела Конзисторија у Темишвару од 7. децембре 1765. године. У питању је парница у вези са брачним правом (Пузовић, 2020а:91). У дотичном случају видимо како комшијски сукоби могу да утичу на брачне односе, а свештеници су били дужни да их разреше.
10. Мојсије Петровић, митрополит београдски од 1718. године, а сједињене београдско-карловачке митрополије од 1726. до упокојења 1730. године. Сматрао је да је Београд сувише близу Османском царству, па је пренео катедру у Темишвар. Тамо је столовао између 1721. и 1726. године.
11. Викентије Јовановић Видак, митрополит карловачки од 1774. до 1780. године. Такође, епископовао је и темишварском епархијом од 1759. године, па до избора на митрополитску катедру. Судећи по књигама које је оставио темишварској епархији да служе његовим „сукцесорима”, био је човек културе, најпре теолошке, потом хуманистичке (Војновић, 2022:132).
12. Мојсеј Путник (1728–1790) епископ је бачки од 1757. до 1774. године, потом темишварски између 1774. и 1781. године, а онда је изабран за митрополита карловачког. Мада није дуго управљао црквом, успео је да иза себе остави добар глас. 
     

         Литература

Војновић, Ж. (2022), Материјално завештање епископа Викентија (Јовановића Видака) темишварској епархији при одласку на катедру карловачких митрополита. У: Бугарски С. (уредник) (2022). Темишварски зборник 14 (стр. 129–142). Нови Сад: Матица српска.

Вуловић, В. (2012), Кикинда, прилози обнови историјског и културног памћења. Кикинда: Издање аутора.

Дејанац, Д. (2001), Кикинда и Поморишје. Кикинда: Историјско-завичајно друштво „Кинђа”.

Ердељановић, Ј. (1992), Срби у Банату: насеља и становништво (2. издање). Нови Сад: Матица српска. 

Костић, М. (2007), Јаков Орфелин и његово доба. Нови Сад: Галерија Матице српске, Матица српска, Одељење за ликовне уметности.

Лебл, А., Вранешевић, Б., Бошков, Ж., Војводина и Срби у Угарској у XVIII веку (1960). У: Историја народа Југославије, Књига 2. Београд: Издавачко предузеће Просвета.

Лемајић, Н. (2013), Српско становништво Баната и Поморишја у XV и XVI веку. У: Харди Ђ. (уредник) (2013), Средњовековна насеља на тлу Војводине, Историјски догађаји и процеси (стр. 7–27). Сремска Митровица: Историјски архив „Срем”.

Медаковић, Д. (1988), Барок код Срба. Загреб: Просвјета.

Поповић, Ј. Д. (1955), Срби у Банату до краја осамнаестог века. Београд: Српска академија наука.

Поповић, Ј. Д. (1959), Срби у Војводини, књига 2. Нови Сад: Матица српска.

Пузовић, Љ. (2017), Парохијско свештенство Темишварске епархије средином XVIII века. У: Бугарски С. (уредник) (2017).Темишварски зборник 9 (стр. 19–39). Нови Сад: Матица српска. 

Пузовић, Љ. (2018), Епархијски храмови у Темишварској епархији средином XVIII века. У: Бугарски С. (уредник) (2018). Темишварски зборник 10 (стр. 29–41). Нови Сад: Матица српска.

Пузовић, Љ. (2020а), Цртице из брачног живота народа у Темишварској епархији у XVIII веку. У: Бугарски С. (уредник) (2020). Темишварски зборник 12 (стр. 85–93). Нови Сад: Матица српска.

Пузовић, Љ. (2020б). Темишварска епархија од Пожаревачког мира до Темишварског сабора (1718–1790). У: Владислав Пузовић, Владан Таталовић (уредници) (2020). МЕЂУНАРОДНИ научни скуп Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219‒2019): историјско, богословско и културно наслеђе (225–242). Београд: Издавачка фондација Српске Православне Цркве Архиепископије београдско-карловачке.

Рајковић, Ђ. (1880). Летопис Матице српске, 124, 45–57.

Руварац, Д. (1914), Темишварска епархија од њеног постанка до 1758. године. Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија.

Стајић, В. (1950), Великокикиндски диштрикт: 1776–1876. Нови Сад: Матица српска.

Шијачки, С. (1985), Кикинда, њен развитак до 1950. године. Кикинда: Издавачко одељење „Став”.

Тихомир Гајски, историчар

материјал из књиге уступљен порталу "Живот Цркве" од стране аутора, антрфилеи наши