Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Крст међуљудских односа

Атеистички егзистенцијализам каже: „Пакао — то су други људи“, док хришћански егзистенцијализам каже: „Рај — то су други људи.“ Свети Силуан Атонски говорио је: „Наш брат је наш живот.“ У Христу други, који је, према Јеванђељу, наш „ближњи“, више није странац. Сваки странац постаје твој ближњи када се према њему понесеш онако како се милостиви Самарјанин понео према рањеном човеку (Лк 10). Дакле, ако настојиш да сваком човеку приступиш са љубављу и саосећањем, видећеш да су сви твоји ближњи. Ипак, важно је разумети да, кад год осећаш одговорност за друге, било појединачно било заједнички, непрестано носиш крст те одговорности.

Овде постоји тежак крст, управо у нашим односима са другима, почевши од чланова сопствене породице па све до наших непријатеља. Тај крст произлази из наше жеље да заштитимо оне које волимо, да им помогнемо и будемо уз њих у њиховим искушењима и невољама, чак и када они можда не желе нашу помоћ, нису спремни да послушају наш савет или нас погрешно разумеју. Понекад нам се могу чак и противити сразмерно нашој љубави према њима, јер захтевају да своју љубав изразимо на начин који се разликује од нашег и који може бити у супротности са нашим начелима и моралним уверењима.

У овом свету не можемо а да не сносимо одговорност за све што би могло угрозити животе оних који су поверени нашој бризи и љубави; најпре оних који су нам најближи, а затим и свих са којима на овај или онај начин долазимо у додир.

Делећи њихово бреме, и наш сопствени крст постаје тежи, као што и њихов постаје тежи. Дељење одговорности за њихове животе постаје извор велике бриге и притиска. Можеш ли једноставно престати да бринеш о својој деци, свом супружнику, својим родитељима или браћи и сестрама? Можда их видиш како иду путем који води у пропаст — материјалну или духовну, емоционалну или у међуљудским односима — а твоја љубав те природно подстиче да будеш уз њих, да их укрепљујеш и подржаваш и да учествујеш у њиховом болу и страдању.

Твоја туга може бити још већа управо зато што си им толико близак, нарочито зато што они могу одбацити оно што им пружаш или, из себичних разлога, погрешно протумачити твоје поступке, иако су твоје намере биле другачије. Тугујеш због њих и носиш њихова бремена утолико више што знаш какав их страшан крај очекује.

У том смислу Свети Силуан Атонски је говорио: „Што је већа љубав, то је веће страдање.“ Не можеш једноставно окренути поглед од некога кога волиш. Понекад можеш покушати да га избациш из својих мисли, али оног тренутка када чујеш да му се догодило нешто лоше, твоја потиснута љубав избија у виду тескобе. То је крст који те води ка отворености и несебичности, уздижући те да постанеш сличан своме Господу у Његовом нежном састрадавању. Што се више умножавају страдања која ти доноси љубав, твоје срце постаје нежније, отвореније и узвишеније.

Постоји и друго значење крста међуљудских односа, са којим се сусрећемо код многих људи који се према нама односе са отвореним непријатељством, чак и када им нисмо учинили никакво зло. То је крст који ћемо можда морати да носимо до смрти. Зашто неки људи осећају непријатељство према некоме ко им није ни наудио нити их увредио? У стварности, човека покрећу многи различити пориви којих често није ни свестан. Он допушта тим поривима да га воде и, сходно томе, према другима се односи искључиво у складу са својим осећањима — а осећања су варљива и променљива. Психичко стање човека често има пресудну улогу у обликовању његових односа са другима.

Неки људи могу ти се противити зато што твоја исправност разоткрива њихову исквареност, чак и ако се према њима никада ниси понашао увредљиво. Само твоје присуство их узнемирава и говори им: „Нисте у праву.“ Они не желе да слушају своју савест, на коју их ти подсећаш чак и када ћутиш и држиш се по страни. Твоја постојаност у сопственим уверењима износи на светлост њихове зле намере и разоткрива њихове неправедне замисли.

Колико је тежак и крст оних који те не разумеју, који те погрешно разумеју или ти суде на основу претпоставки и тумачења која ти никада нису ни пала на памет. Тај крст постаје још тежи када су твоје намере потпуно супротне ономе што они ишчитавају из твог понашања. Штавише, одбијају да прихвате било какво твоје објашњење или појашњење. Ти желиш њихово материјално и телесно добро и настојиш да им помогнеш да духовно и људски узрастају, а они све то доживљавају управо супротно.

У таквој ситуацији, носи као крст то што они не разумеју твоје добре намере — као крст који те подстиче да пажљиво преиспиташ себе, како би открио има ли у твом понашању неке слабости, грешке или нечег непримереног. Остави у себи места за могућност да и ти сносиш део одговорности за то што те нису разумели, чак и када си сигуран да су према теби поступили неправедно. Тон твога гласа, поглед твојих очију, покрет твојих руку — све то или нешто од тога могло их је изазвати на начин који ниси ни намеравао ни желео. Једном је, током разговора, један атеиста ударио Светог Тихона Задонског по лицу. Светитељ му се поклонио и извинио што га је изазвао!

Осим тога, такве људе увек носи у својим молитвама. Не допуштај да се твоје сећање непрестано задржава на појединостима онога што се догодило и немој превише говорити о њима. Моли Господа да им се смилује. Помињи их по имену у својим свакодневним молитвама. Открићеш да ти, упркос њиховом непријатељству, остају блиски и пребивају у твом срцу — бар што се тебе тиче.

Сваки напор који улажемо да ширимо добро, исправност и културу љубави и праштања праћен је крстом који морамо да носимо. Ако, међутим, избегавамо тај крст, ми се заправо одричемо борбе и духовног труда који су потребни да бисмо чинили добро и служили љубави. Самим тим губимо његов благослов и благодат коју Бог преко њега излива на нас.

Избегавати крст значи одбијати да га носиш и тиме лишавати себе откривања дубине и величине сила и способности скривених у теби. Заборављаш да си створен по лику Божијем и да трагови божанског лика почивају скривени у теби, ишчекујући твоју сарадњу како би се пројавили. Бог допушта да крст постане оруђе којим се они откривају.

Сваки преображај човека подразумева известан унутрашњи лом, који доживљавамо као крст. Свако напредовање захтева напуштање онога на шта смо навикли или у чему се осећамо удобно. Крст је неопходан јер те прочишћује, како би постао чисто огледало у којем се одражава твоја истинска, нова човечност — човек саздан по подобију свога Творца.

Свети Јован Лествичник, у суштини, каже: Радуј се када међу твојом браћом има некога ко је груб и суров, јер он изводи на видело успаване змије скривене у теби — гнев, гордост, сујету, нестрпљење, недостатак истрајности, слабост љубави и неспособност да опростиш. На другом месту каже да је камење на извору реке оштрих и резних ивица, али да се на свом путу ка ушћу постепено обликује, ударајући једно о друго под силином воде која тече. Временом се углача, све док на крају реке не постане глатко и лепо обло камење.

Радуј се своме крсту и носи га храбро и стрпљиво, како би постао причасник лепота које никада ниси ни слутио.

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"