На треће годишње празновање Чудотворне иконе Пресвете Богородице Почајевске.

„Почајевска" икона Пресвете Богородице налази се у Успенској Почајевској лаври. Икона је добила име по месту Почајеву; по истом месту названа је и сама Почајевска гора, на којој се налази Лавра. Ова гора је знатно виша од свих околних гора, а нарочито је знаменита по својој пећини, насталој природним путем. У тој пећини некада су се настанила два монаха, која су се посветила подвизима молитве и уздржања и пребивала у смирењу, покривена благодаћу Божијом. Једном се један од ових подвижника ноћу попео на сам врх горе ради уобичајене молитве и изненада угледао Пресвету Богородицу у огњеном стубу како стоји на камену. Старац је о чудесном виђењу обавестио свог саподвижника и обојица су са побожним трепетом посматрала божанско јављање. У исто време то је угледао и пастир са дечацима који су под гором напасали стадо. Пожуривши на гору, затекли су тамо двојицу монаха који су прослављали Богородицу због Њеног јављања и благодатног дара који је оставила на месту јављања: Пресвета Дјева оставила је на површини камена отисак Свог десног стопала, који је од тада испуњен бистром водом. Под стопом Владичице наше тврди камен растопио се као восак и источио живу воду. У том отиску стопала вода никада не пресушује, иако је безбројни поклоници непрестано узимају ради исцељења од болести.

Јављање Пресвете Богородице на Почајевској гори и отисак Њеног стопала на камену догодили су се око 1340. године. Од тог времена Почајевска гора постала је место обитавања божанске славе, а траг стопала Преблагословене Марије — непресушни извор великих чудеса.

_{Фото: Чудесно јављање Мајке Божје на Почајевској гори (хромолитографија из 1896. године), извор: wikipedia.org}

Године 1595. константинопољски митрополит Неофит, који је путовао по Русији, у знак захвалности за гостопримство које му је указала спахиница Ана Гојска, благословио ју је иконом Пресвете Богородице коју је донео из Константинопоља. У почетку ова светиња није била позната многима, али су убрзо од иконе почела да се дешавају чудеса, а и сама Ана Гојска почела је да указује нарочито поштовање икони и да пред њом одржава неугасиво кандило, након што је видела Пресвету Богородицу како јој се јавља у блистању светлости. Ана Гојска дивила се сили благодати која је исходила од иконе Богоматере; али када је њен брат Филип Козински, слеп од рођења, са сузама и молитвом пао пред свету икону и истога часа прогледао, побојала се да такву благодатну светињу држи у свом дому. Зато ју је 1597. године, уз присуство многобројног народа, са свећама и уз певање молебна пренела у Почајевску обитељ и предала на вечно чување монасима који су живели у пећини. Убрзо је на стени подигнута и црква у част Успења Пресвете Богородице.

После смрти Ане Гојске, целокупно њено имање, па и сама Почајевска гора, припали су у наследство Андреју Фирлеју, који је живео у месту Козину. Будући лутеран, мрзео је Почајевски манастир и његове монахе и непрестано настојао да их угњетава. Одузео им је земљу и шуме, наређивао да се спаљују келије и туку монаси, а народу је забрањивао да долази на Почајевску гору ради поклоњења чудотворној икони и стопи Пресвете Богородице. Најзад је одлучио да им одузме и чудотворну икону, па је 1623. године, са мноштвом наоружаних истомишљеника, напао манастир и однео црквене драгоцености, ризницу и саму чудотворну икону. Да би светогрђе било још веће, наредио је својој жени да обуче црквене одежде и, држећи свети путир у рукама, појави се међу онима који су пировали, хулећи на Православље и свету икону. Због таквог светогрђа његову жену је истог часа стигао суд Божији: њоме је овладао зли дух и страшно је мучио све док Фирлеј није вратио чудотворну икону у Почајевску обитељ. По повратку иконе у манастир, од ње су и даље непрестано дешавала разна чудотворења. Глас о таквим чудесним догађајима брзо се ширио по свим крајевима руске земље, па су са свих страна ка њој почеле да притичу мноштва поклоника, тражећи помоћ и спасење у милосрђу Божијем.

_{Фото: архив редакције портала "Живот Цркве"}

Међу многим чудесима од „Почајевске" иконе Пресвете Богородице нарочито је знаменито чудесно избављење обитељи од Турака 1675. године, када су они већ били стигли до манастирских зидина. Полажући наду у помоћ Мајке Божије, монаси су се читаве ноћи молили и пред чудотворном иконом певали акатист. Када су запевали: „Возбраној Војеводје побједитељнаја", изненада се појавила Пресвета Дјева у светлој одежди, окружена анђелима са исуканим мачевима; Турке је обузео изненадни страх и они су се дали у бекство.

Године 1770, када су Почајевском обитељи завладали унијати, основана је посебна комисија ради испитивања предања о чудотворној икони.

Године 1831, након што је Почајевски манастир враћен Православној цркви, назван је Успенском Почајевском лавром. Православни хришћани гаје велико поштовање према почајевској светињи, а на поклоњење јој у великом броју притичу поклоници из најудаљенијих крајева Русије.

Познато је такође да су на поклоњење „Почајевској" икони долазили и хришћани латинске вероисповести и од ње добијали исцељење, па чак и Јевреји, који су након исцељења примали хришћанску веру.

Из књиге С. Снесореве „Земаљски живот Пресвете Богородице и опис Њених светих чудотворних икона".

Извор: mitropolia.spb.ru

Насловна фото: Народ Божији у ишчекивању литије са Чудотворном иконом Богомајке Почајевске, извор: orthochristian.com