Српска Православна Црква је душа и савјест нашег народа, континуитет његовог постојања и залог будућности. Црква је Христова, и стога је вјечна; није уроњена у пролазну садашњост, иако дјелује овдје и сада. Догађаји ових дана говоре више о нама као народу него о самој Цркви.Најодговорнија ријеч на дан парламентарних избора изговорена је у бесједи Његове Светости Патријарха српског Порфирија: „Да се са смирењем прихвати резултат, да не буде мржње.“ Тим позивом спријечено је крвопролиће и нови каиновски сукоби, који су плод нагомиланих политичких обрачуна, угњетавања, правде и неправде, опет зависно из које се визуре посматра. Накнадна тумачења мањине антицрквено настројених видјела су у томе прилику да личне фрустрације пренесу на Српску Православну Цркву, заборављајући да је она највећа могућа већина цјелокупног српског народа. С друге стране, има и оних који би политички обрачун настављали користећи Цркву, представљајући себе као њене браниоце и проглашавајући све друге рушилачким и реваншистичким фактором – што је поново злоупотреба у њихову корист. У процесу застрашивања оним што долази они виде прилику да се врате на кормило.

           Као што сам на почетку ових догађаја написао: наша Црква и наш Патријарх, свих нас. Јединство у различитости у пракси: највећа супротна мишљења о друштвеним феноменима, а ипак сви сапричасници Свете Чаше Христове, тако се најпростије може објаснити и разлика и сличност нашег народа. Прије него што је дошао на трон Светог Саве, написао сам да је крст свакога на том трону претежак, али да ће овај бити најтежи. Тешка је свјетска ситуација, тешка је и ситуација нашег народа. У црквеној јерархији било је оних који су подржали и једне и друге, попут владике Сергија или митрополита Јоаникија, али то не значи схватање суштине слободе у литургијској одговорности. Разумјети тај процес значи схватити Цркву. Једна од првих ствари нашега Патријарха била је свјесна одлука да се митрополит Јоаникије устоличи упркос политичким дешавањима и реалним опасностима. Тадашње сцене нашега Патријарха како корача упркос свима представљају почетак крста који је свјесно понио. Тада се појавила и информација да је снајпер био спреман да спријечи хиротонију, али он је, схватајући своју улогу, био спреман на жртву и страдање. Замонашен у Дечанима, Светолазаревски је кренуо наш Патријарх на добровољну жртву, коју су злонамјерни заборавили.

           Почели су да учитавају само оно што је било могуће злоупотребити, да лични обрачун системом клевета претворе у обрачун са јерархијом. Они који су често требали први да реагују давали су материјал нападачима, бранећи Цркву тако што су јој наносили штету. Суштински, нико од њих није ни Црква, ни Патријарх, нити наша Српска Православна Црква; него системи који хране једни друге и захваљујући којима једни могу да живе од других. Многи су се скривали из сопствене користи и свјесно или несвјесно доводили у заблуду да је Црква изабрала страну, да се налази на једном или другом политичком спектру, што је поново био производ друштвено-политичке климе у држави. Истина је, као и увијек, супротна. Црква је једина институција у којој су сви. Паства нашега Патријарха, епископа, свештенства и монаштва, а то су сви. Као што професор у учионици не разликује једне од других ђака, јер су сви његови ђаци, тако је и у Цркви већа правичност и разумјевање. Много смо искварени. Архијерејима и Цркви се много штошта спочитава: од захтјева да уђу отворено у дневнополитички живот до тога да буду сврстани на страну ових или оних, који су у Цркви гледали свој рејтинг. Да бисмо имали будућност, морамо сагледати нашу садашњост. Страдање Цркве са народом је нераскидиво, јер Црква је народ. Црква је изнад пролазног, она је праслика вјечности. Историјски проблеми од времена Византије, оличени у цезаропапизму, научили су нас да опстанемо и у најтежим временима отвореног богоборства.

           Наш велики и оклеветани Патријарх Герман говорио је: „Змију глади, испод ње се вади.“ Остале су неке истине у свим временима; само одговорни људи схватају колико нам је сада битнија наша Српска Православна Црква за читав народ. Док је Цркве, дотле имамо Косово и Метохију, колико год да нам га отимају; ипак свака власт која је тражила „рјешења“ или подјеле наишла је на једногласно „Не“ Светог Архијерејског Сабора. У Далмацији, Лици, Кордуну, тамо гдје живе моји у Федерацији Босне и Херцеговине – нама су све узели, остала нам је Црква као свједочанство овога народа: ко смо и шта смо. У вријеме када се у регистру хрватске државе региструје „Хрватска православна црква“ и када они који су прогласили Српску Цркву окупатором на Цетињу устају једнодушно, нама је јединство потребније него икада. Битно је да сада пружимо руку једни другима, али не слушајући злосутну минорну мањину која би се обрачунавала преко светосавског народа и којима очито ништа није свето – сви би злоупотребљавали. Нова наша реалност увијек је прилика да јачамо у подвигу, да се супроставимо спољним нападима; а тада смо увијек најјачи и као Црква и као народ. Тада смо хомогенизовани.

           Превазићи лично зарад колективног значи потврдити да смо дио Тијела Христовог.Ја сам клевете опростио и увијек сам бранио друге од клевета, јер је то једини начин, па шта ко причао. За разлику од неких, моји текстови и јавни наступи нису наручени, нису из користи, него из дубоког увјерења. Ово пишем не да бих себе градио, него да бих личним примјером показао оно што пишем. Кроз дјела, а не испразне ријечи, свједочимо као народ ко смо и шта смо: не падајући и не борећи се за личну корист, него на личну штету чинећи колективу, е то је суштинска јеванђелска порука. Ништа нема тајно што неће бити јавно; али ипак свједочити и бранити нашу Цркву и нашега Патријарха, нема веће части за било кога од нас.Сада имамо одговорност према нашим потомцима: да њима оставимо оно највредније што су нама оставили наши преци. Исти они који нису оставили политичке институције, него цркве и храмове, схватајући шта је вјечно и непролазно и гдје је циљ постојања нашег народа. Опстаћемо као народ само ако останемо оно што јесмо: народ Светог Саве, кнеза Лазара – народ који након распећа чека васкрсење.

Небојша Лазић, теолог

Извор и фото: kompasinfo.rs