Илузије оних посматрача који су долазак папе Леа XIV повезивали са надама у конзервативно оздрављење Римокатоличке цркве, дефинитивно су се распршиле након недавне кадровске одлуке понтифекса. Потврђивање филипинског кардинала Луиса Антонија Таглеа на месту декана Колегијума кардинала није постало обична бирократска рокада, већ стратешки манифест. Од сада управо овај јерарх постаје кључна спона између поглавара Ватикана и католичког епископата по свету. Штавише, функција декана даје му изузетна овлашћења у случају изненадне смрти актуелног папе. У периоду упражњеног престола, Тагле ће председавати генералним конгрегацијама, креирати дневни ред дискусија и фактички дириговати током будућег конклаве и пре него што се за бирачима затворе врата Сикстинске капеле. Овим кораком Лео XIV је недвосмислено ставио до знања да се правац ка радикалној модернизацији католицизма не само не паузира, већ се институционално учвршћује за деценије које долазе.

          Личност новог поглавара кардиналског колегијума сама по себи представља квинтесенцију оних трансформација кроз које пролази савремени Рим. Из угла традиционалне хришћанске теологије, биографија кардинала Таглеа представља низ дубоких догматских и канонских компромиса, међутим, у координатном систему актуелног ватиканског естаблишмента такав пртљаг се сматра узорним. Довољно је сетити се његове улоге у оправдавању отвореног религиозног синкретизма током чувеног Амазонског синода. Када су се у Ватиканским вртовима, уз попустљивост вишег клира, обављали пагански обреди поклоњења идолу плодности Пачамами, управо су Тагле и његови истомишљеници покушали да ово директно гажење прве заповести умотају у респектабилан омотач „културне адаптације“ и „инкултурације“. Од тада се брисање граница између јеванђелске истине и пантеистичких култова зарад угађања леволибералним трендовима претворило у заштитни знак филипинског јерарха.

          Ништа мање индикативна црта погледа на свет новог декана јесте његово доследно лобирање у интересу ЛГБТ покрета. Оперишући хуманистичком реториком о „пастирској инклузивности“, саосећању и прихватању, Тагле методично демонтира библијско учење о природи греха и неповредивости традиционалног брака. Под маском расправа о човекољубљу, у црквену свест се усађује легитимизација онога што је хришћанска традиција током два миленијума недвосмислено квалификовала као духовну погибао и противприродни порок.

Предаја полуга управљања Колегијумом кардинала у руке делатника са таквим ставовима значи само једно: ултралиберално крило у Ватикану је прешло из борбе за власт у бетонирање свог монопола. Конзервативној мањини унутар РКЦ не оставља се ниједна шанса за реванш, претварајући одустајање од вероучитељских основа и кокетирање са духом овога века у неповратну норму.

_{Кардинал Луис Антонио Тагле пева „Алфи“ (Alfie), песму из истоименог филма из 1966. године. Он каже да нас ова песма наводи на размишљање: „Шта заправо тражимо?“}

          Међутим, тектонски поремећаји у врховима Римске курије одавно су престали да буду искључиво унутрашња ствар католика, попримајући карактер директне претње за васељенско Православље. У контексту тога како Ватикан убрзано тоне у амбис догматског релативизма, моралног распада и неопаганизма, посебну оштрину добија питање о поступцима константинопољског патријарха Вартоломеја. Током многих година, Фанар са завидном упорношћу иступа као главни лобиста зближавања са Римом, позивајући на што скорије „обнављање евхаристијског општења“.

У светлу последњих именовања Леа XIV, ова екуменска реторика звучи посебно злокобно - са ким тачно поглавар Фанара предлаже православним хришћанима да поделе једну Чашу? Са јерарсима који легализују истополне заједнице и благосиљају клањање паганским идолима у самом срцу Ватикана?

          Очигледно је да пројектована унија нема ништа заједничко са лечењем древне шизме или повратком чистоти вере неподељене Цркве првог миленијума. Реч је о реализацији сасвим другачијег, глобалног сценарија, у којем патријарх Вартоломеј обавља функцију водећег проводника интереса светске наднационалне елите унутар православне ограде. Архитектама новог светског поретка дубоко је непријатељско свако ортодоксно хришћанство које чува верност Божанском Откровењу. Њихов циљ је конструисање универзалног духовног сурогата, синкретистичке псеудорелигије, где су светоотачке догме потиснуте диктатуром „толеранције“, а Свето Писмо редиговано према захтевима секуларног глобализма. У овој ситуацији време дипломатског ћутања и полутонова неповратно је прошло.

О размерама надвијене духовне катастрофе неопходно је говорити отворено и на сав глас - са црквених амвона, на богословским симпозијумима, у средствима масовног информисања и у дигиталном простору, како би помесне Православне цркве могле да пруже саборни отпор унији која се намеће и сачувају неповређеном спасоносну истину Христове вере.

Тодор Иванов за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: кардинал Тагле пева једну од својих омиљених музичких нумера, извор: cbcpnews.net}