Наше лично постојање није самодовољно, већ се остварује једино у односу. Ко сам ја открива се у лицу онога који ме гледа. У опажању лепоте постоји нешто од тога што вреди запазити.

Пре неколико година супруга и ја посетили смо Велики кањон. Његову лепоту немогуће је описати. Стално сам био незадовољан својим фотоапаратом — једноставно није могао да направи фотографију која би била довољно велика. А управо је огромност Великог кањона један од главних аспеката његове лепоте. Ниједна фотографија не може да дочара осећај када вас, док гледате у овај понор дубок једну миљу, од вртоглавице заболе табани. Али и та вртоглавица је део лепоте. Заиста, свака фотографија Великог кањона коју будете видели биће недовољна, јер је неизбежно мања од вас (осим можда на биоскопском платну). Његову лепоту носе његова величина, боје, небо, место на којем стојите. Лепота је, као и личност, однос многих ствари.

Када архитекте пројектују нешто што доживљавамо као лепо, они воде рачуна о пропорцијама и о многим другим стварима које су по својој природи односне. Тако ми заправо видимо. Значајно је да речи које означавају знање често у свом корену носе значење „видети“ (уп. грчко „oidein“). Једно од ограничења језика јесте то што захтева да се говори једна по једна ствар, намећући тако линеарни образац. Морамо започети реченицу и сачекати њен крај. Веома често и мишљење следи исти тај образац.

Језиком се никако не може постићи оно што се постиже једним погледом. Чак ни хиљаду речи не може да се изједначи са једном сликом. То не значи да језик нема своју употребу. Он може да указује и наговештава. Богословље често прибегава парадоксу и противречности како би, преко граница речи, указало на ширу стварност. То је право значење „апофатичког богословља“. Речи не могу довољно да изразе оно што бисмо иначе могли да знамо. У учењу Цркве говоримо о ономе што знамо, истовремено признајући да наше речи могу само да укажу на то. Не можемо увек да искажемо оно што видимо.

То је такође једна од функција икона. Оци Седмог васељенског сабора написали су: „Оно што Свето писмо чини речима, иконе чине бојама.“ Али, у ствари, оне чине и више од тога. Увек можемо да видимо више него што можемо да кажемо. Иконе су речито излагање вере за оне који умеју да их виде. Прикладно је што се Седми васељенски сабор описује као сажетак свега што му је претходило. Он је одбранио израду и поштовање икона, у ономе што представља најтрајнији израз апофатичког учења. Православни с правом кажу: „Дођи и види!“

Савремени свет преплављен је сликама. Необично је, међутим, што те слике не проширују наше разумевање, већ га углавном сужавају. Навикли смо да пажљиво одабране исечке посматрамо као приказ стварности, иако су они често исто тако брижљиво обликовани и искривљени као и реторика која се данас представља као говор. Иконе у византијском стилу често користе обрнуту перспективу. Тако се ствара утисак да гледамо у свет који се шири (уместо да се сужава у даљини). То је начин представљања који увек говори да постоји више од онога што се види. Он искрено признаје ограничену природу сопственог приказа. Данас бесне расправе о „лажним“ медијима, као да постоје и некакви „стварни“ медији. Све више живимо у складу са Кафкиним афоризмом: „Лажи су претворене у поредак света.“

Није изненађујуће што у светском поретку изграђеном на лажима манипулисање језиком и његово регулисање постају важни. Многе јавне установе напуштају језик који се односи на пол (на пример), одбијајући да новорођенче означе као дечака или девојчицу. Идеологија (родна флуидност је појам, а не стварност) настоји да однесе победу над стварношћу. Оно што очигледно можемо да видимо не мора нужно бити и очигледно именовано.

Модерност је по својој природи насилна, као и многе њене философије. „Стварање бољег света“ јесте пројекат насиља. Кад год оно што се тврди није очигледно истинито, таква тврдња може да се наметне једино силом. Када се језик регулише законом, то се чини једино ради наметања лажи. Ђаво се назива и „оцем лажи“ и „човекоубицом од почетка“. Убиство је покушај да се лаж претвори у истину. Стварно постојање некога настоји се приказати као да никада није постојало. Али његово уништење је лаж. На исти начин, свака лаж је чин убиства, покушај да се оно што не постоји постави на место онога што постоји. У свету у којем расте притисак да се језик регулише, насиље је неизбежно, било отворено или прикривено.

Верник, дакле, живи у насилном свету, окружен лажним сликама и лажним језиком. У таквим околностима важно је заиста видети свет и говорити истину. Александар Солжењицин писао је пред крај постојања Совјетског Савеза. Живећи под режимом који је био искварен до саме сржи, храбро је позивао друге да следе његов пример. Било је једноставно:

Опасно је. Али одбијмо да говоримо оно што не мислимо.

Ове речи су из његовог есеја „Не живети у лажи“. Вреди га прочитати у целини. Чудеса тржишне економије прикривају духовну болест која лежи у њеној основи. Један одломак из његовог есеја звучи необично познато:

Некада нисмо смели чак ни да шапућемо. Сада пишемо и читамо илегалне списе [самиздат], а понекад, када се окупимо у просторији за пушење у Научном институту, отворено се једни другима жалимо: Какве то игре играју с нама и куда нас то вуку? Бесмислено хвалисање достигнућима у космосу, док код куће владају сиромаштво и пропадање. Подржавање удаљених, нецивилизованих режима. Распиривање грађанског рата. А Мао Цедунга смо непромишљено помагали о сопственом трошку — а управо ћемо ми бити послати у рат против њега и мораћемо да идемо.

Совјетски систем се урушио зато што је био изграђен на лажима. Оно што не постоји (лаж) лош је темељ за озбиљну градњу.

Људска бића створена су за истинско лично постојање. То постојање јесте однос са свиме што нас окружује. Али почињемо да се крећемо ка непостојању када негујемо односе са лажима. Једино је Христос истински лик Оца. Свет се исправно види једино онда када открива истину свога створеног постојања.

Види истину. Говори истину. Буди истина.

То је лепота у свету.

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"