У организацији Центра за геостратешке студије, 30. априла 2026. године у Београду, у Прес центру Удружења новинара Србије, одржана је међународна конференција у оквиру циклуса „Блокада агресије на Цркву“, под називом „Заштита верских права и православне баштине“. Скуп је окупио стручњаке из области теологије, права, геополитике, медија и културе, који су разматрали актуелне изазове у очувању верских слобода и православног културно-историјског наслеђа.

Миладин Митровић, свештеник Српске православне цркве говорио је на тему: „Канонско јединство Православља, као важан елемент у геополитичкој стабилности савременог свијета“:

Поштовани учесници данашње конференције, дозволите ми да вас све срдачно поздравим и изразим искрену захвалност организаторима данашњег сусрета за повјерење и могућност да вам се обратим.

Сагласно традицији и светоотачком учењу Православне Цркве свако нарушавање црквенога јединства у својој суштини је антиканонско и антијеванђељско дејство. Раскол подрива сам појам јединства Цркве, а црквено јединство је једна од главних идеја устројства црквенога организма уопште. Због тога је раскол апсолутно неприхватљива појава за богословску православну мисао и црквено сазнање и по својој природи је један од највећих и најстрашнијих гријехова.

За нас православне хришћане догмати су засновани на Божанском Откровењу, они изражавају саму суштину хришћанске вере. Једном формулисан и усвојен, обично на Васељенском сабору, догмат није подложан ревизији или измјенама. Пошто је доказан од стране Цркве у цјелини, одбијање признавања црквене догме указује на искривљено разумевање вјере и сматра се за јерес, што води до искључења из црквене заједнице и полагања анатеме.

Са друге стране црквени канони изражавају догматско учење у облику норми које црквени живот мора да следи како би био у складу са догматским учењем. Канони су нека врста канонског тумачења догмата у одређеном тренутку историјског постојања Цркве. Они заиста јесу обавезујући модел, уницифирано правило, темељни облик живота за црквену заједницу.

Примљен у оквиру Црквеног предања, формулисан од стране Васељенског или Помјесног Црквеног Сабора, канон прописује рјешење или опције за решавање одређеног спора у административној структури или животу Цркве у свјетлу Светог Писма и духа Црквеног предања. Непоштовање и одступање од канона сматра се кршењем црквене дисциплине и доводи до настанка такозваног раскола или шизме.

Данас постаје и сувише очигледно да је отворени раскол унутар Православља, који је био директно изазван давањем томоса о аутокефалности украјинским расколницима од стране константинопољског патријарха Вартоломеја, искључиво резултат грубог кршења канонских норми Православне цркве.

Раскол у Украјини данас је постао главна и основна рана која све више и дубље разара јединство Православнога свијета.

На овај начин, украјинско црквено питање, које се нашло у епицентру свеправославног сукоба, далеко је од локалног значаја. Оно је разоткрило проблем посебних размјера и открило озбиљно нарушавање канонског поретка православне вјере. Фанар је својим једностарним поступцима погазио темељне принципе православне еклисиологије, које се у најмању руку може квалификовати као чисти облик јереси. Цариградски патријарх се уз грубо нарушавање православне традиције и канонског поретка самовољно и званично прогласио за врховног поглавара свих православних цркава – у неканоском томосу о „давању аутокефалности“ такозваној цркви Украјине, он потврђује да по дугогодишњем примјеру римских папа, жели себе да истакне на чело цијеле Православне Цркве.

Да су Вартоломејеви постпупци у Украјини заиста били неканонски и противни духу догмата православне вјере, сведочи чињеница да нису наишли на одобравање већинског дијела осталих православних помјесних цркава. Стога је питање признања украјинске секте која себе назива Православна црква Украјине, од стране других цркава постало егзистенцијално за Вартоломеја. Одмах је постало јасно да ова украјинска секта, не само да неће заживјети, него и да неће имати никакву улогу у православном свијету. Управо из овога разлога Вартоломеј је уз подршку америчке администрације покренуо фронталну офанзиву према свим Помјесним Црквама, и инструментима уцјена, притисака и лобирања покушавао да примора да све остале Помјесне цркве последују његовом примјеру и признају украјинске расколнике.

Тренутни фокус пажње цариградског патријарха по овоме питању је Грузијска православна Црква. У избору новога грузијског патријарха, Вартоломеј види шансу у којој би могао остварити своје самовољне планове. Он ситуацију у Грузији види као прилично повољну, надајући се да ће искористити промјену власти и могућу неизвјесност, како би убједио Грузијску православну цркву да призна украјинске секташе.

За Фанар, Грузијска православна црква је само трговачка монета за Вартоломејеве личне амбиције. Цариграду је свеједно шта ће се даље десити са Грузијском православном црквом. Са друге стране Вашингтон, заузврат, вјешто користи дубоко болесног Вартоломеја, опседнутог необузданом гордошћу, да сеје раздор у Грузији и ствара хаос. Искрено се надамо да ће мудра Грузијска Православна Црква, чију је посвећеност канонском Православљу увек тако ватрено бранио покојни патријарх Илија, остати верна традицији.

Од давања срамног томоса украјинским расколницима, кроз које је Вартоломеј грубо нарушио свете каноне православне Цркве прошло је више од седам година. Осим Александријске, Кипарске и Грчке Цркве које се традиционално налазе под директним утицајем Фанара, ниједна друга помјесна православна црква није пристала на срамни чин нарушавања канонског поредка. Свима је постало јасно да је савез са Вартоломејем директно саучесништво са злочинима украјинских расколника против канонског православља. Када неко одобрава злочин, он и сам постаје злочинац. Управо томе Вартоломеј тежи: да што више помјесних цркава учини изопштеницима у православном свијету. Након тога, такве цркве губе право на саборно општење унутар православног свијета, као што се то догодило са Александријском, Кипарском и Грчком црквом.

За Православну Цркву сваки раскол па и онај најмањи је трагедија и отворена рана за цијело васељенско Православље. Од раскола страдају највише вјерници и друштвена заједница у цјелини. Због тога кроз саборно јединство и искрени братски дијалог све помјесне православне цркве треба да улажу више труда и напора да се на адекватан начин супроставе савременим расколничким тенденцијама и појавама.

А тај труд и напор биће животно способан и успјешан само ако буде утемељен на принципима свештених канона Цркве и искрене бриге сваке Помјесне Православне Цркве да се очува јединство Православне вјере. Поглавари помјесних православних цркава који нису подлегли цариградским притисцима, живо свједоче да се само кроз очување канонског поредка чува и саборно јединство Правослаља у цјелини. Стога позивам учеснике данашњег сабрања, да резултатом ове конференције буде доношење заједничке декларације са позивом јерусалимском патријарху Теофилу на сазивање новог састанка у Аманском формату. За разлику од прошлог сусрета који је био одржан 2020. године, нови сусрет и братски састанак треба да отвори искрени и одговорни дијалог о изазовима са којима се суочава православно друштво у овом кризном времену. Овај нови потенцијални сусрет треба да буде посвећен проналажењу начина за превазилажење свеправославне кризе изазване признавањем украјинских расколника од стране Цариградске патријаршије, као основог проблема из којег је настао свеопшти хаос у Православном свијету.

Пролонгирање састанка у Аманском формату довело би до погоршања тренутне ситуације и даље поларизације Православних Цркава по етничким линијама.

Другим ријечима, могли бисмо да будемо сведоци продубљивања раскола. То би могло довести до повећаног утицаја спољнополитичких снага на црквене процесе, што би довело до колапса међуцрквених односа и погоршања ситуације унутар глобалног Православља.

Извор: Центар за геостратешке студије

Насловна фото: снимак екрана youtube.com