Први део

       На допуну пак онога, што је пок. Руварац на поменутом мјесту казао, да су о митрополиту Василију писали Вук Ст. Караџић, Никифор Дучић и Филип Радичевић, имам опазити, да ни један од те тројице није ништа споменуо о оном дописивању између митрополита Василија и римских папа. Није о томе споменуо ни Филарет (Святые южныхъ Славянъ, Черниговь 1865. Отд. I.), а ни Голубински (Краткій очеркъ исторіи правосл. церквей, Москва, 1871, стр. 672), гдје говори о митрополиту Василију. Мартинов (Annus ecclesiasticus graeco-slavicus, Bruxelles, 1863. pag. 316) спомиње Василија, црногорског испосника, да је год. 1648. дошао у Црну Гору и сазидао себи ћелију у неприступачном мјесту и ту проводио свети живот. О Василијевој превјери овај руски језуит не каже ништа, премда му је и била ту згода, јер у истој биљешци говори о црногорском владици Мардарију, који је слао 1640. своје посланике у Рим, да изјаве његову покорност и послушност папи Урбану VIII и римској столици.

       Мартинову овом, као што се види, није ништа било познато о дописивању између папа и митрополита Василија; али је зато ово познато другим новијим римокатоличким писцима, који се тијем ускористише у своје сврхе. Споменућемо само једнога, а то је фра Мијо Вјенцеслав Батинић, од бољих између многих фратарских писаца. У својој радњи у двије свеске: Djelovanje Franjevaca u Bosni i Hercegovini za prvih šest viekova njihova boravka (Zagreb, 1881. 1883.), a на стр. 131-133. друге свеске овај фра Мијо пише ово: „Franjevci nisu prestajali širiti kraljevstvo istine. Upravo g. 1661. povrati se u crkvenu zajednicu Vasilij arhiepiskop hercegovački i zahumski, a s njime kalugjeri Sv. Gospodje u Trebinju, izaslavši u Rim igumana Ćirila, da bi uvjerio sv. stolicu o iskrenosti svoje odluke i sinovskoj privrženosti, te da sredstvom iste sv. stolice bude preporučen pažnji dubrovačke republike. Papa Aleksander ljubezno ga prigrli, i poslavši mu dragocieni križ, čašu i obilnu milostinju, pisa Dubrovčanom, neka bi rečenog Vasilija i njegovu braću u svem podupirali, tiem više, što su im sada i katoličkom vjerom postali sjedinjeni. Ovi odnošaji dulje su potrajali nego svi dosadanji u tom pogledu učinjeni pokusi, da se naime Slavjani grčko-iztočne crkve pripoje sv.stolici rimskoj, tomu stožeru kršćanskog jedinstva. Tomu nam je sjajnim dokazom i Vasilijev list, pisan dne 3. siečnja 1671, te poslan papi po jeromonasih Filipu i Simeunu, a naslov sam svjedoči, koliko su stalni bili u pravovjerju, te glasi: „Iže višnjago Boga promišljeniem vsepreosvjaštenomu i Bogom izabranomu, i apostolom ravnoprestolnomu pastiru općenomu svetije vjeri krstianske, svetog Petra namjestniku, i vaselenskom učitelju, nastavnikom nastavniku, ocem ocu, nadahnutom svetago Duha, izbranomu gospodinu i gospodaru Klimentu Desetom papi.“ Iza toga posve sinovnim pouzdanjem priča „namjestniku Petrovu“, kako su se za posliednjeg rata potucali, po gorah i špiljah se krili, te kako je mnogi od njih bio uboden, nmogi obješen, a njeki bili i na kolce nabijeni; nu ipak da su se sada u manastir skupili, ter da se mole pred krstom od pape Aleksandra poslanim, za mnogo ljeta i slavu sv. otca, i da posvetilišta čine „plemenitom čašom“ takodjer iz Rima darovanom. I budući nisu mogli dok je trajao rat nikoga poslati do sv. stolice, da odanle donese milostinju, koju im je papa bio odredio, pak stoga sada šalju svoje izaslanike, moleći, da im se isti milodarpodieli, „ere nam se na velikoj crkvi trulo uvinulo i oko crkve parasuri poukidali od trešnje… i u Turskoj mnogo harča trebue, a mi ne imamo svoieh mnogo baštin, nego što prosimo po zemlji, te se tiem pomažemo, a sveto pismo kaže, svetu crkvu ne ostaviti, koja je bila čuvena po mnogo zemlje.“ – Dočim nam ova izprava svjedoči, da je spomenuti Vasilij sa cielim trebinjskim manastirom ostao vieran katoličkoj crki i jošter gojio najnježnije osjećaje prema glavaru kršćanstva, koje je ovaj sjajnim dobrotvorstvom podržavao, te dočim nam ovo isto pismo razsvietljuje muke hercegovačke braće, primietit nam je da je ovomu raspoloženju i stalnosti arhiepiskopa Vasilija mnogo, ako ne sve, doprinosio bosanski franjevac fra Ivo.“ O овој „вјерности католичкој цркви“ требињско никшићког митрополита Василија, коју с таквом помпом приказује овај фра Мијо, освједочени су данас сви римокатолици, за које је св. Василије Острошки био прави и освједочени унијат.

       Ако сада прикупимо све оно, што нам казују оне исправе, које Колети, и послије њега Тајнер, објавише о митрополиту Василију, и што по тим исправама рече новија штампа, тад добивамо о истом митрополиту и о његовим односима ка римској столици ево ово:

       У другој половини XVII вијека, и посебно у почетку 1661. године, или у другој половини 1660, херцеговачки митрополит Василије Јовановић, који је становао редовно у требињском манастиру св. Богородице, послао је папи Александру VII у Рим игумана истога манастира Кирила, да у име његово и требињских калуђера, којих је било око 30 на броју, изјави своју, свога неког брата и свих калуђера свагдашњу покорност папи и римској столици, и у исто вријеме да прикаже папи и његовој курији хрђаво материјално стање требињског манастира услијед непрестаних нападаја на манастир од стране Турака, и да моли за помоћ, како би се таквом стању манастира доскочило, уједно и да би папа препоручио кнезу и сенату дубровачке републике, да би штитили и помагали манастиру. Папа је одмах уважио ту молбу митрополита Василија, похвалио га за изјаву његове покорности и послушности римској столици, послао манастиру богате дарове и односну новчану помоћ, и обећао, да ће то чинити и унапријед, ради чега треба да у одређена времена долазе у Рим по два требињска калуђера; и посебним још писмом препоручио је дубровачком кнезу и сенату, како самог митрополита, тако и требињски манастир. То је било у априлу 1661.године. Послије тога, за девет година манастир није ништа примио из Рима, и тада митрополит Василије одлучи писати опет тадашњем папи Клименту X, и у односном писму приказује папи лоше материјално стање 22 манастира, напомиње му обећање папе Александра VII да ће помагати манастир, и моли га, да би послао милостињу манастиру, коју за толико година није примао; изражава митрополит Василије у томе својем писму још јачу но прије приврженост, покорност и послушност папи и римској столици, и да ће увијек за папу Бога молити. Ово друго писмо Василијево датирано је у требињском манастиру у јануару 1671, дакле за не пуна четири мјесеца пред Василијеву смрт. Исправе не кажу, да ли је папа шта одговорио на ово Василијево писмо и да ли је послао новаца или дарова манастиру.

       Ово је у суштини све, што нам приказују оне четири штампане исправе о дописивању између митрополита Василија и поменутих римских папа. По овоме испада, да једини побуд, ради којега се Василије обраћао Риму и изјављивао своју покорност и послушност римској столици, било је то да би требињски манастир добио материјалну помоћ из Рима, јер да је манастир био сиромашан и оскудан у средствима за своје издржавање. О каквом другом побуду за то, који би био покренуо митрополита Василија да се обраћа папи и да му јерархијску своју потчињеност изјављује, нема у реченим исправама ни једне саме ријечи. Ту се спомињу невоље, које је требињски манастир претрпио и трпи од Турака, али се не каже, да би папа имао помоћи, да се ради тих невоља манастир ослободи од Турака и да би требало радити, да се одузме испод турске власти требињска област и да се придружи каквој хришћанској држави, као што се о ослобођењу српских земаља од Турака настојало крајем XVI и у првој половини XVII вијека. Невоље се оне спомињу само ради тога, да би се показало папи римском, како је требињски манастир много осиромашио, те се најумиљатије моли папа, да би и сам помогао и Дубровчанима препоручио, како би се манастир тога сиромаштва ослободио и добио могућност да буде у онаквом бластостању, као што му приличи. Па да би се то постигло, оне исправе кажу, да је митрополит Василије не само признао над собом и требињским манастиром папину власт, и према томе одрекао признање над собом власти законитог му православног црквеног старјешине, српског пећског патријарха, него уједно увјерио папу, како одавна он и требињски калуђери у својим молитвама спомињу име римскога папе, као свог јединог црквеног старјешину.

       А сада питамо ми, је ли то све могло баш у истини тако да буде? Да ли се може допустити и усвојити, да је митрополит Василије, ради онако прекарне, да се најблаже изразимо, сврхе, одрекао се припадништва православној цркви, да је он онако олако погазио заклетву своје вјерности тој цркви и поунијатио се?

       Прије но што одговоримо на ово важно и врло деликатно питање, морамо се осврнути на једну исправу од 1654.године, дакле за времена митрополита Василија, а која се тиче једнога мјеста, које је спадало под непосредну његову епархијску јурисдикцију. Та је исправа на старосрпском језику, и налази се у архиву конгрегације Пропаганде у Риму у једном свеску са насловом: Lettere antiche, Bulgaria е Servia (Vol. 220. f. 286), a која, мислимо, још није била штампом објављена. Садржи та исправа посланицу, коју је поменуте године један црквени сабор у Морачком манастиру послао римскоме папи Инокентију X. Сама посланица наштампана је у Додатку под бр.VI.

_{Фото: снимак екрана шестог прилога пдф издања светитељеве расправе}

       Посланица почиње са највећим славама поменутоме папи  „апостолском намјеснику и сапрестонику великог и врховног апостола Петра, светом, сјајном и најсвјетлијем просвјетитељу западних и источних цркава“, и сличним славама „свему великоме сабору свете и апостолске саборне римске цркве.“ Пише тада у посланици, како су више пута држани били при Морачкој цркви сабори епископа, игумана и калуђера, и како су жељели са тих сабора да пошљу посланике, који би се поклонили „великом апостолском престолу“, али како нијесу могли то да учине, јер су им увијек Турци пријечили; исто као што то није могао да учини ни Пајсије, епископ „од арбанашких земаља“, којега Турци уморише, а који је епископ одређен био од патријарха Гаврила, да пође у Рим и да се мјесто њега поклони папи. Сада им је згода да то учине кроз Павлина, који је од папине стране дошао у њихов манастир, и који ће му описати све, како им је. Послије овога пише у посланици, како се речене године, а по патријарховој наредби, састао при Морачкој цркви велики сабор под предсједништвом ваљевског епископа Јевтимија, а уз учешће „гардијана“ Ананије, многих калуђера и многога народа „кршчјанског“. Затијем се ту говори, како се на сабору жалило, што су их отргнули „од врховног и најпрвог пастира свега свијета и васељенског црквеног учитеља“, те их лишили сваке просвјете. Напомиње се даље, како су сви бивши српски сабори били увијек вијерни римскоме престолу, те исту вјерност му и овај сабор засвједочава, и тада моли се у посланици папа, да им пошаље учитеље и „станпарију“ и свештене књиге, како је то учинио за Малу Русију и тијем помогао Русима. На крају казује се, како по патријарховој наредби шаљу у Рим два своја посланика „редовника гардијана Максима и Циртириона“, да се поклоне папи и свему његовоме сабору; и да би и сам патријарх послао био једног свог епископа, да се папи поклони и прими његов благослов, али то није могао сада да учини, јер је по ћесаревој наредби морао поћи у Русију.

       На посланици нема ничијега потписа, него на крају налази се мали печат са именом епископа Јевтимија. Стоји затијем биљешка, да је сабор овај био 1. децембра 1162. године од створења свијета, а то је 1654. од Христова рођења (премда је у посланици ова посљедња година означена са 1652). Послије ове биљешке налази се опет други печат, и то манастира Мораче.

       О овоме сабору у Морачком манастиру зна се до данас само толико, колико је у тој посланици казано, јер о томе нема спомена ни у православним, ни у латинским писменим изворима, који су до данас објављени. Према сврси својој посланица је вјештом руком састављена, и по спољашњем њеном облику и по именима, која се у њој спомињу могло би се помислити, да се онај сабор поменуте године у истину састао у манастиру Мораче и ону своју посланицу у Рим послао. Да разгледамо мало поближе ту посланицу.

       Да је прије оне године Пајсије био владика у оним странама, то је истина, јер то свједочи синђелија патријарха Гаврила, који је послије Пајсијеве смрти предао епархију никшићку са Морачом 1651.године митрополиту Василију, до тада само требињском. Може бити истина, да је тада био у Морачком манастиру игуман, или као што је у посланици казано „гвардијан“ Ананије, који је у младим годинама био у истом манастиру архидјакон и тајник патријарха Јована, као што то казује његов потпис на писму од 13. децембра 1608, послатом од истог патријарха из тог манастира Херцегу Емануилу савојском. Може бити и то истина, да се у оно вријеме нашао у истом манастиру и некадашњи ваљевски владика Јевтимије, за кога се зна, да се скитао по разним странама и недозвољеним се средствима служио да добије ужичку епархију. Може бити истина и оно, да су двојица „гвардијан“ Максим и још неки други калуђер намијењени били да пођу у Рим папи се поклонити. Истина је и то, да у то вријеме није био у српским земљама патријарх Гаврил, него је био у Русији. Али није истина све остало, што пише у посланици о томе патријарху, као да је он нагињао унији са Римом, да је хтио сам у Рим да пође да би се поклонио папи, и да је он издавао наредбе подручним му српским епископима, да сазивају епархијске саборе, са којих да би се слале папи изјаве покорности му и послушности. Добро је позната дјелатност патријарха Гаврила, којега је православна црква уврстила у број својих светитеља, да би се могло и само помислити, да је све истина оно што о њему каже посланица.² Али што је у посланици потпуна истина, то је оно што казује о фратру Павлину, за којега спомиње да је папин изасланик, и да је он имао лично извијестити конгрегацију Пропаганде о стању римокатоличке вјере у оним српским странама. О овоме фратру има више података у поменутој рукописној збирци историјских догађаја, који се тичу Дубровника и околних му мјеста, и ту бива хваљен тај фратар за његову „ванредну ревност, коју је развио у ширењу католичке истине у Црној Гори и оближњим земљама (lo straordinario zelo, che spiegó nella propagazione della cattolica verita nel Montenegro e paesi vicini)“, и посебно ce истиче рад његов у томе правцу за вријеме црногорског владике Мардарија Корећанина (1638-1659), и затијем, како је исти фратар успио обратити у околним мјестима многе „шизматике“ у римокатоличку вјеру. Искључивом настојању Павлина и помоћника му трогирског каноника Франциска Леонардовића има се приписати, што се црногорски владика Мардарије одрекао православне вјере и приступио римској цркви. За ово је Павлину у неколико спремио био земљиште старији један фратар, фра Фрањо Антун Бертућевић, који је под конац XVI вијека наговарао црногорског владику, „бискупа“ Херуфина, да буду сви „добри и послушни светој римској цркви“, и тај „бискуп“ Херуфин објављује то 15. јуна 1595, и да свак може дати потпуну „виру“ томе што он пише.³

       Догађај о Мардаријевој превјери приказао је Колети у Illyricum Sacrum (VII, 128 129). Послије обичне биљешке о том догађају, ту је наштампано најприје писмо Мардаријево папи Урбану VIII, у којем писму тај владика изјављује безусловну покорност своју и послушност римскоме папи. Писмо је на латинском језику, и та околност води нас у искушење да посумњамо, да ли га је Мардарије и прочитао; а написано је оно у чистом куријалистичком римском стилу, који показује вјешто перо лица, које га је састављало. Послије тога писма штампан је одговор Мардарију истога папе од 12.маја 1640. године, који га хвали, што је ступио у заједницу са римском црквом, и препоручује му, да буде у томе увијек сталан и да настоји, да се и сав народ обрати у римокатоличку вјеру, а особито да гледа, како би се и пећски патријарх „обратио од лажи ка истини, и из шизме прешао у заједницу са римском црквом.“ Ове двије исправе, ради особитости њихове и да се види сличност у писању са оном морачком посланицом, приводимо у Додатку под бр.VII и VIII. У православним писменим изворима не спомиње се о овом догађају са владиком Мардаријем; али исти догађај није од православних историографа ни опровргнут, а по злом мишљењу, које и данас влада код православног црногорског народа, може се слободно држати, да је истинит.⁴ У осталом, да та Мардаријева превјера није имала никаквих посљедица за православну вјеру у Црној Гори, то је историја доказала.⁵

       Зашто смо овдје споменули овај догађај са црногорским владиком Мардаријем, видјеће се даље. А сада се опет повраћамо на ону морачку посланицу папи.

       Рекосмо, да по форми, како је та посланица састављена и по именима, која се у њој спомињу, могло би се сматрати, да је она у истину посланица једног сабора, који је речене године био у Морачком манастиру, и дакле да се заиста и састао онај сабор. Ово би се могло и признати, само што би у таквом случају требало, да могу то да потврде други односни историјски податци, и кад би то могли допустити јерархијски захтјеви, који условљују сваки црквени сабор, а особито сабор са онако свечаним апаратом, како је приказан овај сабор у оној посланици. Међутијем за овај сабор ово посљедње сасвијем оскудјева, и независно од тога, што нема у никаквом историјском извору ни нај даљега трага о томе, да би се оне године, какав црквени сабор састајао у манастиру Морачи. На оно предсједништво у сабору поменутог у посланици авантуристе, за каквог је познат онај ваљевски епископ, Јевтимије, сувишно је и заустављати се. Доста је погледати само, како о томе говори сама посланица. Али са јерархијског канонског гледишта питамо: како то, да се могао онакав унијатски сабор састати 1654. године у знаменитом по својој прошлости, и знаменитом у обрани православља Морачком манастиру, кад се зна, да је Морача, заједно са Планом, Колашином и Никшићем, спадала још од 1651. године под непосредну јурисдикцију митрополита Василија, а да о томе сабору ништа не зна законити манастирски архипастир, нити да се у саборској посланици бар име његово спомене? Кад би се допустило и не могуће, то јест, да се сабор састао по наредби патријарха Гаврила, који се у осталом од дуго времена прије тог вајнога сабора налазио далеко у иностранству, зар се може и помислити, да би се сабор могао састати без непосредне дозволе надлежног епархијског епископа и да без његова знања тај сабор гласује нешто противу православне цркве и да подноси адресу покорности једном иновјерном црквеном поглавици, и то управо у оно доба, кад тај исти епархијски старјешина, митрополит Василије, највише се бори и настоји, да надругој страни његове јурисдикцијске области сузбије покушаје уније са Римом? Кад ово узмемо у обзир и уједно помислимо, да је код разних агената римске Пропаганде права манија тада била, да приказују Риму, како се мал не сав српски народ заједно са својом јерархијом поунијатио, као што нам то између другога најбоље свједочи онај познати нам фантастични извјештај Пропаганде од 1648. године, кад је један сами агент Пропаганде тобоже успио отргнути од православне цркве и придружити Риму неколика српска епископа и мноштво свештенства и народа, тада се са пуно увјерења може устврдити и рећи, да онога сабора у манастиру Морачи у децембру 1654. године није никако било, него се оне године у том манастиру или у његовој околини налазио неко, коме се ради своје сврхе хтјело приказати римскоме папи, како дјело обраћења у римокатоличку вјеру, које се тобоже у оним српским странама било извршило прије неколико година, стоји чврсто, и како је непомична у тим странама оданост свештенства и народа римскоме папи. Тај неко, коме се то хтјело, није био нико други него онај исти папин посланик, фратар Павлин, чије име спомиње она тобож саборска посланица, и који је имао да лично извијести папу у Риму о вјерским приликама у оним земљама.

Наставиће се

1. О српском пећком патријарху Гаврилу: Ил. Руварац, О пећким патријарсима. Задар, 1888. стр. 67-76. Е. Голубинскій, Краткій очеркь исторіи православныхь церквей болгарской, сербской и румынской. Москва, 1871. стр. 480-482. Архиеп. Филаретъ, Святые южныхъ Славяъ. Черниговъ 1865, II, 79-82.
2. Др Алекса Ивић, Неколико ћирилских споменика из XVI и XVII века. Загреб, 1912. Стр. 7.
3. Испореди: П. Ровинскій, Черногорія въ ея прошломъ и настоящемъ. С. Петерб, 1888. I, 496-497.
4. Види: Дм. Бакичъ, Черногорія подь управленіемь владыкь (Журналъ. Министерства народнаго просвъщенія. Августъ 1878. стр. 269-270).

5. Види: Дм. Бакичъ, Черногорія подь управленіемь владыкь (Журналъ. Министерства
   народнаго просвъщенія. Августъ 1878. стр. 269-270).

    

Извор: Журнал.ме, пдф издање: zapadnisrbi.com

Насловна фото: епископ далматински Никодим Милаш, извор: САНУ