Портал Политика online је донео кратак приказ актуелног традиционалног интервјуа митрополита бачког Иринеја магазину Печат.

Анализа развоја Православља у Француској у периоду од 2010. до 2024. године из пера свештеника Живка Панева. 

 Живко Панев је православни свештеник, теолог и публициста, један од најпрепознатљивијих гласова Православља у франкофоном јавном простору. Суоснивач је и главни уредник портала Orthodoxie.com, који представља водећи медијски и информативни центар о Православљу у Француској и шире. Посебно се истиче његов дугогодишњи ангажман на националној телевизији France 2, где делује као продуцент емисије Orthodoxie у оквиру програма Les Chemins de la foi. Кроз документарне филмове и телевизијске прилоге приближава православну веру, историју и духовност најширој публици, изван уских црквених кругова. Његов рад представља пример савременог православног медијског присуства које повезује богословље, црквено сведочење и јавни простор.
 

Грузијска легенда о настанку ове земље гласи да су Грузијци закаснили кад је Бог делио земљу народима. Били су превише заузети слављем због стварања света. Кад их је Бог упитао зашто су закаснили, одговорили су да су пили у Његову славу и за добробит свих народа света. Пошто Му се свидео одговор, Бог је Грузијцима дао земљу коју је сачувао за Себе. Слична легенда постоји и о настанку Боке Которске.

За мене, славни празник Рођења Господњег значи да Бог не чека да се човек најпре уздигне к Њему, него да Он Сам долази и силази к нама. То је празник у којем Бог постаје близак и приступачан нама, људима. Нема места у овоме свету које је толико мрачно или толико хладно да би га Добри Бог заобишао или презрео.

Оно што је извесно, филм који би се могао назвати хришћанским морао би да поседује нешто што бисмо могли назвати хришћанским духом, чак и ако је лишен сваког видљивог мотива повезаног са естетиком, етиком, симболиком, догматиком или историјом хришћанства.

Украјинска Православна Црква је у овој ситуацији изабрала пут трпљења и молитве, не узвраћајући злом за зло и настављајући да сведочи о Христу не силом, већ верношћу, што је у потпуној сагласности са јеванђелским и светоотачким духом. Како је говорио преподобни Максим Исповедник, „истина не слави победу онда кад порази противника, већ онда када се очува љубав“.

Као духовник, Плакида није тежио да ствара „школу“ или круг личних следбеника. Он је упорно усмеравао људе ка Цркви, ка редовном литургијском животу, ка евхаристијском опиту као центру хришћанског постојања. У том смислу, његова педагогија и духовништво чине једну недељиву целину: оба су била усмерена ка томе да човек не остане на нивоу знања о Богу, већ да уђе у живот са Богом.