...када Црква проговори језиком своје суштине, мистичном силом Светог Духа, она се обраћа човековом духу и одазивају се они који су духовно живи.

Непрестана компромитација СПЦ један је од тих очигледних наума на коме се систематски ради већ дуже време, од чега најмање једну деценију веома интензивно. Не, то није никаква добронамерна критика погрешака, то је малициозна, мрзитељска пропаганда. И то сасвим отворено треба рећи.

У новим условима и у другој држави, православна српска црква је од краја 17. века морала да се мења: не из жеље, већ из потребе. Под притиском римокатоличанства, митрополити су, да би спасли сâм опстанак православља, снажећи свој утицај у цркву увели оштрију послушност и чвршћи поредак. Но, постављено је питање: колико облик памти суштину?

Архимандрит Рафаил (Карелин) каже: „Код брђана постоји предање да ће кад се умноже несреће и невоље, царица Тамара поново доћи у Грузију, поново ће сести на свој златни престо и утешиће народ. Међутим, царица Тамара не владајући на земљи, већ на небу, својим духом и љубављу никад није напуштала Грузију и неће је напустити.“

Цинично је и парадоксално да се данас као чувари крсне славе појављују средине које су кроз историјске процесе латинизације и конфесионалне унификације често доприносиле затирању сличних локалних обичајних форми, каже Жељко Ињац

Црква је позвана да свакој генерацији објашњава и тумачи веру језиком који она разуме, а Свети Оци су у томе били изузетни.

Српска црква је, својим страдањем, блиска изворној, раној хришћанској цркви. То се најјасније осећа у њеној Рашко-призренској епархији. У томе су са њом упоредиве још само Горњокарловачка и Бихаћко-петровачка епархија. Овде, у Петровој цркви, Ђурђевим Ступовима, Сопоћанима, Црној Реци, Брњаку, Грачаници, Драганцу, Љевишкој, Зочишту, Дечанима, Пећаршији и Девичу, налазе се одговори на вечна, општељудска питања смисла подвига и издаје, значења страдања, смрти и васкрсења.