Човек који све мери кроз корист у суштини је егоцентричан, а егоцентричан човек остаје сам, без пуноће, без заједнице и зато је духовно мртав, ма колико изгледао жив.

Када је реч о стратегији очувања „интегритета и суверенитета“ унутрашњих територија, као православни свештеник и овог пута заступам проверено исихастичко „борбено“ искуство – оно које молитвено активира умну (ноетичку) енергију, пажњу сабира унутар срца, осећања усмерава ка Богу и другом човеку, а идентитет чврсто држи у литургијском окриљу.

Тешко је то објаснити. Што су насиља чешћа и грубља, то је број поклоника већи. Као да људи осећају да се на Косову и Метохији налазе одговори на кључна питања нашег времена. Тамо се решава питање да ли смо и данас верни косовском завету који нам је оставио свети кнез Лазар, а пре њега Свети Сава, као светосавски завет – или смо га погазили.

Не можемо тражити истинску храну душе док не откријемо њену истинску глад.

Кант је записао звездано небо нада мном, морални закон у мени, то је мисао које се најбоље и највише односи на Милутина Миланковића. 

Дакле, када бриге овога света, а још више његова искушења и расејаности, одврате хришћанина од тог „гледања“ лица Христовог, тада – да! – духовна „буђ“, односно зло и грех, почињу да се развијају и стварају трулежно окружење за његову душу. Самим тим, лукави почиње да односи превагу, са свим оним што прати његово присуство: стрепњом, жалошћу, узнемиреношћу, унутрашњим нередом и паклом.

Дошло неко такво вријеме да се обични вјерници радују и када се поглавари сретну без саслуживања.