Страдања хришћана у свету се не третира као озбиљан међународни проблем. Једини озбиљни и систематични извештаји о страдању хришћана у свету долазе из редова цркава и црквених хришћанских организација чија је паства у највећој мери погођена прогонима. Ипак, глас хришћансих цркава и црквених медија не може битно да утиче на промену наратива који у западним земљама обликују глобални медији.

„Ову реку сам чуо прво у житију”, каже књижевник Жарко Миленковић. У кањону коришке реке, у буковим шумама осморо Срба прелази реку. Празник је Светог Петра Коришког. Кренули су да обележе његову славу и да буду на месту изузетне природне лепоте, чудесних фресака и историје која се налази на самој ивици нестајања. 

Свети Петроније Продромски оставио нам је искрено и драгоцено сведочанство о дубокој и постојаној вери своје мајке. Празнике је прослављала са великом побожношћу, нарочиту пажњу посвећујући држању постова и молитвеном сећању на упокојене. Њена милостивост није познавала умор: невољницима, рођацима и болеснима доносила је посуду млека, ведро воде или једноставну, тиху реч утехе. У празничне дане никада није кувала, већ је све припремала унапред, до звука звона које је најављивало недељу или велики празник.

Био је жива икона монаха-подвижника, испуњеног ревношћу и чистотом, човека који је горео у огњу молитве. Живећи у посту и бдењу, зрачио је таворском светлошћу.

Јерусалимски патријарх је учинио све што је чуо од Анђела – два камена из Свете Земље су (од преп. Давида) враћена у Јерусалим, а трећи је донет у Гареџијску пустињу. По доласку у обитељ Давид је камен ставио у храм и многи хришћани су се од њега исцељивали. Сматрао се да је ако неко три пута посети Лавру Давида Гареџијског исто као да је ишао у Свету Земљу.

Један од наших тумача Јеванђеља је скренуо пажњу на упорност четворице другова парализованог човека који никако нису могли да се прогурају до Христа кроз гомилу народа који Га је окруживао – ни кроз врата, ни кроз прозор, после чега су раскопали кров куће и постигли свој циљ (уп. Мк. 2: 3-5). Треба да тежимо ка таквој еластичности и личне и националне воље.

Подвижничка мудрост нас подсећа да је злоба људи скривена иза њих, односно да се не види увек на лицу, у осмеху, у лепим речима или захтевима. Она постаје једно са њиховим срцем. Зато смо позвани да будемо „мудри као змије“.