У књизи су објављени и интервјуи из којих се види како су буквално покушавали да нас, чланове Светог Синода, приморају да попустимо под притиском и донесемо одлуку о затварању храмова. Ми смо се, међутим, трудили да најпре тражимо Царство Божије, а Господ је благословио да у Бугарској – где је проценат имунизованих био најмањи – и проценат оболелих буде најнижи.

Христово питање о користи стицања целог света по цену губитка сопствене душе (Мт. 16:26) данас звучи као коначно упозорење. „Стећи цео свет“ јесте метафора истог оног технолошког и војног тријумфа према којем тежи рафинирани прагматизам. Међутим, душа или „савест“ је једина веза која човека чини човеком. Оштећење ове везе ради пролазне безбедности је једнако духовном самоубиству.

 Секуларизација Цркве лишава човека благодати да заиста постане дете Божије, а не само по имену. Тада људи почињу да траже смисао свога живота на другим местима, а на њима се испуњавају речи пророка Јеремија: „Оставише Мене, извор воде живе, а ископаше себи кладенце, кладенце испуцале, који не могу држати воду" (Јер. 2,13).

Последњих дана у грчкој јавности води се жива расправа поводом одлуке државе да значајно повећа примања архијереја Грчке православне цркве. Ова тема изазвала је различите реакције, од критика и негодовања дела јавности до разматрања ширих питања односа Цркве и државе, као и улоге епископа у савременом друштву. Тим поводом огласио се и митрополит крфски, пакски и диапонтијских острва Нектарије, који је у опширном јавном обраћању изнео своја размишљања о архијерејској служби, материјалним примањима и одговорности Цркве према народу. Он је посебно нагласио да духовна слобода Цркве има већу вредност од сваког материјалног обезбеђења и предложио да архијереји размотре могућност одрицања од државних примања.

Покреће нас безумље стицања. Добит, богатство и наводно управљање током историје сматрају се кључевима људске среће. Мудрост светих Отаца такво схватање види као дубоку обману. Наш свет, заснован на раду и стицању, погођен је духовном болешћу унинија, која се често преводи као „лењост“ или „чамотиња“. Ми обично замишљамо да је лењост неспремност на рад. У стварности, проблем је много дубљи: то је наша неспособност да пребивамо у истинској доколици.

У низу наредних публикација желим да изразим мишљење о манифесту „Палантира“ који пред нама открива дубоку духовну драму у којој се иза фасаде технолошког напретка помаљају обриси древних искушења. Разматрајући овај документ не откривамо само пословну стратегију, већ антрополошку декларацију у сваком смислу, прожету духом „овога света“.

Поставите (себи) друго, живо питање: „Господе, шта желиш да урадим у овом тренутку?“ И дејствујте. Служите литургију свакодневне љубави ради ближњег који је нестао: упалите свећу, дајте милостињу и нахраните гладног у име ближњег. Љубав не зна за растојање и не зауставља се пред непознатим.