Али како ми, хришћани, треба да се суочимо са доласком бола у наш живот? Хоћемо ли роптати против Бога? Хоћемо ли негодовати? Хоћемо ли пасти у очајање? Хоћемо ли га прихватити као неминовну судбину, са песимизмом, тугом и депресијом, једноставно као неразјашњиву тајну?

Поводом празника Светог Василија Острошког преносимо е-припремљену расправу исповједника православља епископа далматинског Никодима Милаша под горњим насловом. Расправа је првобитно објављена у Дубровнику 1913. године, у штампи Српске дубровачке штампарије.

Пред овим богатством — које испуњава на десетине томова — човек не може а да се не изненади недостатком богослужбене праксе у парохијским храмовима данас, као и чињеницом да огромна већина верних не познаје оно што постоји у њиховој сопственој Цркви. Ако изузмемо добро познате службе Великог поста и Страсне седмице, видимо да већина верника познаје од тог обиља и лепоте Цркве углавном само Божанствену литургију.

Крајем 1980-их година овде је већина становништва била муслиманске вероисповести, у Батумију је постојао само један православни храм. Данас седамдесет пет посто Аџараца исповеда православље. Ова метаморфоза – прелазак целог региона из ислама у православље, тачније, враћање извору и вери предака – одиграла се наочиглед владике Димитрија и уз његово активно учествовање.

Свето Писмо обилује причама о именовању – и имена често откривају карактер личности или места. Дубоко је значајно за Мојсија то што, када је ступио у саму Божију присутност у Купини која гори, његово прво питање гласи: „Како Ти је име?"

Ако је грех у противречности са здравом науком, учење о томе да овај грех у ствари није грех очигледно би било јеретичко. Падање у грех је грешно, али није јеретичко. Међутим, учење о томе да грех заправо није грех је истовремено и грешно и јеретичко. То је у ствари, врло озбиљна јерес, зато што људи не могу да се покају због греха који не сматрају грехом и то практично затвара врата покајања пред грешницима који су доведени у заблуду овим погрешним мишљењем.

Црква не може игнорисати постојање друштвених мрежа и савремених начина комуникације, али са друге стране ми почесто имамо једну врсту хаоса и слабу уобличеност садржаја који нудимо, каже за Спутњик протојереј Дарко Ђого.