Оно на шта се можда није обратило довољно пажње јесте парцијални номинализам, који је вешто скривен у егзистенцијалистичкој филозофији и који је, по свој прилици, играо извесну улогу у митрополитовом разматрању односа личности и суштине.

Уредник портала „Традиција“, политиколог Виктор Жосу у разговору са Анастасјом Коскело о необјављеном „црквеном рату“ у Републици Молдавији.

„Политика” у оскрнављеној цркви у Самодрежи код Вучитрна: Око нас балеге, пластичне флашице, шут који опада са зидова који се руне, црнило од пожара на западној страни, натписи УЧК (Ослободилачка војска Косова)... С оне стране зида векови страха и опреза.

То су скривени путеви Божији. Они нам се не откривају увек брзо и одмах, али то што остају сакривени не значи да Бог не прати сваки детаљ нашег живота, водећи нас ка спасењу којем се надамо.

Кад су се обрачунали са свима и кад је о.Шио већ био потпуно сигуран да је и он стигао на ред неочекивано су му рекли: „Слободан си, иди и ради свој посао, крштавај људе.“ Измучени и запањени о.Шио је у одговору повикао: „Шта ми то радите? Њих сте послали у Царство Небеско, а мене остављате овде, у паклу?!“ Оваквим намерно дрским одговором рачунао је да ће их испровоцирати на узвратне мере како би поделио судбину управо стрељаних. Без обзира на то оставили су га у животу и пустили да иде.

Византијско појање најбрже проналази пут до душе онога ко га слуша или поје, јер је то небеска, христоцентрична музика, кроз коју нам се преносе реч, воља и љубав Божија.

Павлин је морао да послуша наредбу, тим прије, што је у ствари он лично био заинтересован. Дошао је он и зауставио се негдје у околини манастира Мораче; али је одмах видио и освједочио се, да у оним предјелима нема ни трага од римске вјере. Истину тога он није смио да саопшти Риму, јер на посљетку на њега је падала сва одговорност за неуспјех. Требало му је тада нешто смислити у своје оправдање, и он је смислио сабор, и тај сабор одмах у својој глави и саставио.