Цели систем грчке сугестије сводио се на увлачење руског самодржавља у фасцинацију идејом да оно треба да постане опште православно Царство које, жртвујући властиту духовност и интересе, за први задатак има ослобођење Грка од туркократије, где би Грци онда повратили статус титуларне православне нације. Русија би у таквом сценарију требало да буде бејбиситер, зидар и жртва обновљене Византије.

Реч Цркве није анахрона, нити мрачњачка, нити нетрпељива. Она је реч истине, љубави и наде. Уосталом, није важно говорити оно што прија, него оно што доноси духовну корист.

Као што грађани Сједињених Држава са поштовањем гледају на очеве осниваче своје државе и жртве које су они поднели ради изградње снажније и боље земље, тако и ми треба да гледамо на своје „Оце осниваче“ Православља у Америци, да се угледамо на њихово сведочанство и учинимо га делом сопственог живота.

Балансирајући између психологије и хришћанства, у покушају да се те две љубе и додирују у благости, а понегде и разилазе али не неспојиво, ауторка говори о темама које су изазов за сваку личност која је икада покушала да се бави собом на нивоу духовности и личности.

Православље у Латинској Америци данас представља једно од најзанимљивијих и најперспективнијих мисионарских поља савременог православног света. Његова будућност зависиће од саборног деловања православних јурисдикција и спремности читаве Цркве да духовно и материјално подржи мисију на овом континенту. Упркос бројним изазовима, православни верници и мисионари широм Латинске Америке настављају да чувају и шире светлост Православља далеко од његових традиционалних средишта.

Када двоје људи гледа у истом правцу – ка вечности, свакодневни успеси добијају свој истински смисао, а живот задобија пуноћу и целовитост. У срцу Швајцарске они сведоче да православље није само традиција, већ заједнички поглед на свет који непознате претвара у заједницу, а двоје људи – у истинску породицу пред Богом.

Из погрешне претпоставке не рађа се добар закључак. У западном делу Краљевине, чак и у круговима јерархије, није било важније религиозно од националног одређења; то, чини се, нико није разумео - ни у краљевској влади, ни у Српској православној цркви. Суочена са вишеуглом интереса, а будући опомињана историјским сећањем, Српска црква је имала основâ да се брани. Оправданост страха ће, нажалост, бити потврђена по расипању пешчаног темеља заједничке државе и страдањима равним ранохришћанским.