Суштинска намјера Стеге била је окупљање браће у једну мисао, у једну љубав, упркос мјесним и племенским разликама. То је била и главна пастирска брига Светог Петра Цетињског. Можемо ли данас ми, два вијека послије његовог упокојења, показати да смо му сарадници на том послу, и да смо, на тај начин, његови?

Живимо у времену када у условима глобализације и православни свет у целини треба да јасно изрази свој став према колонијализму и покушају да опстане свет Вестфалског мира. Ово није политичко питање, већ питање духовности и односа према експанзионизму, који више не носи само економски карактер, већ жели да створи менталне робове антихришћанског поретка.

И како онда да реагујемо кад вирус непријатељства продире у заједницу делећи вернике на „своје“ и „туђе“? Апостол нам даје парадоксалан савет: клоните се. Немојте улазити у јаросне дискусије, немојте покушавати да победите злобу њеним оружјем. Ако је брат у заблуди због незнања – исцелите га љубављу. Међутим, ако неко пред вама свесно сеје распре – повуците се.

Ђакон Будимир Кокотовић, дипломирани теолог, историчар цркве, службеник Библиотеке Патријаршије СПЦ, писац и аутор бројних монографија и научних радова био је гост подкаста Института за европске студије у Београду и говорио о страдању СПЦ.

Уместо закључка, подсећамо дојучерашње (септембар-октобар 1996) догађаје: минирана је и до темеља уништена црква Свете Недеље у Карину; демолирана је српска црква у Обровцу; на Саборни храм у Дубровнику бачена је бомба; порушени су остаци цркве Часног Крста у Великим Зденцима (страдала у Другом светском рату), опљачкан је манастир Ораховица… Где је томе крај и ко су починитељи? Да ли је рат, када су у питању српске православне цркве, манастири и друга црквена здања, уопште завршен?

Тако једноставно и мудро може бити проживљен живот: у молитви између битака, у песми после рада, у преданом труду за друге. У бризи за оне са којима нам је Бог дао да делимо живот, нарочито у позним годинама. Тако се, једноставно и мудро, чува душа. Усред животних тегоба и великих несрећа она се не губи, већ расте до своје пуноће. Ослањајући се на молитву, постаје све снажнија, зрачећи тихом топлином која греје све око себе.

Према предању, само неколико дана пре него што су Немци у априлу 1941. године као освајачи ушли у Атину, његови парохијани угледали су оца Димитрија како излази из храма потпуно промењен. Коса му је била кратко ошишана, брада обријана, а уместо свештеничке расе носио је каки шортс и војничке чизме.