Митрополит Лука (Коваленко): Живети у складу с добром савешћу
Да бисмо сачували добру савест у савременом свету који нам сугерише да живимо ради себе, своје мисли не треба да проверавамо мишљењем већине или трендовима данашњице, већ Речју Божјом. За то је потребна храброст апостола Павла: треба мирно да гледамо свет у очи кад нас метафорички речено „бију по устима“ због верности Христу.
Анастасја Коскело: Молдавски православни свет – између руског и румунског (II део)
„Код нас се у принципу све развија по истом сценарију као у Украјини, али од стране Румунске патријаршије. Ми смо на споју истока и запада. Као народ, и свештеници су се поделили. Неко жели на запад, неко на исток. Само што се уместо батина и насилног заузимања храмова код нас све купује новцем“, каже отац Анатолиј.
Александар Живковић: Прва енциклика папе Лава XIV – од одушевљења до оспоравања
Док TIME истиче папу као „духовну противтежу“ техно-лордовима из Силицијумске долине, дотле мадридски El pais наводи да Ватиканска банка („Институт за религизне послове“) има веома разгранате пословне односе и улагања католичког капитала у водеће америчке, пре свега, техно-гиганте.
Владимир Коларић: Ко је добар?
Осетљиво је, дакле говорити о доброти, а још више приписивати је себи или другима. Јер нисмо сигурни ни у истинске мотиве сопствених мисли, речи и дела, а камоли када су други у питању. Који је онда критеријум доброте и благости, а да не буде сведен на привид, пројекцију наших страсти или било коју апстрактну схему, којим год ауторитетом она била „оправдана“?
Тајана Потерјахин: Српска Православна Црква је проговорила језиком своје суштине
...када Црква проговори језиком своје суштине, мистичном силом Светог Духа, она се обраћа човековом духу и одазивају се они који су духовно живи.
Слободан Антонић: Поганоолујом на Цркву
Непрестана компромитација СПЦ један је од тих очигледних наума на коме се систематски ради већ дуже време, од чега најмање једну деценију веома интензивно. Не, то није никаква добронамерна критика погрешака, то је малициозна, мрзитељска пропаганда. И то сасвим отворено треба рећи.
Тихомир Гајски: (Не)обичне и (не)очекиване промене у српској цркви за време кир Мојсија Петровића, архиепископа и митрополита белиградског
У новим условима и у другој држави, православна српска црква је од краја 17. века морала да се мења: не из жеље, већ из потребе. Под притиском римокатоличанства, митрополити су, да би спасли сâм опстанак православља, снажећи свој утицај у цркву увели оштрију послушност и чвршћи поредак. Но, постављено је питање: колико облик памти суштину?