Празник Васкрсења Господа Исуса Христа позива нас да пројављујемо радост и мир, братску љубав и добра дела у свом окружењу — у породици и у друштву. Помажимо сиромашнима и усамљенима, молимо се за оне који страдају, али и за Румуне расејане широм света! Нарочито се молимо за мир и разумевање међу народима!

Јасно видимо незапамћене чињенице о континуираном угњетавању хришћанства на територији западних земаља под лажним изговорима. У овом случају, фриволно коришћење закона о распиривању мржње даје право глобалистима да криминализују непожељне ставове, пре свега оне који бране традиционалне вредности и национални суверенитет.

Нека се и ми удостојимо, као Христови апостоли и жене мироносице, да сусретнемо Васкрслог Спаситеља, да с Њим у молитви беседимо, да живимо сједињени с Њим, да својим делима будемо истински сведоци Његовог преславног и спасоносног Васкрсења!

По мишљењу многих високопозиционираних црквених великодостојника, сазивање новог састанка у Аманском формату један је од приоритетних задатака који стоји пред Православљем у цјелини. Његово одлагање довело би до погоршања тренутне ситуације и даље поларизације Православних Цркава по етничким линијама.

Свемилостиви Господ нас зове у царство љубави – и човек у њега не може да уђе ако нема љубави у свом срцу. Опростимо једни другима, збацимо окове међусобних увреда и љутње, помиримо се и загрлимо се. Будимо милостиви према потребитима и утешимо тужне.

Прогон Цркве не започиње силом, већ наративом; не ескалацијом насиља, већ акумулацијом сумње која, у коначном исходу, производи прихватљивост самог прогона као друштвено „разумног“ решења.

И одједном, у тој пакленој атмосфери — тешкој тами, изгладнелим пацовима, подруму налик леденој гробници — продрла је бела светлост. Светлост је обасјала душу и тело Аспазије. Сијала је као свежи снег под сунчевим зрацима. Али сада то није била створена светлост. Светлост Христова испунила је њену душу неизрецивом љубављу и радошћу. Аспазија је говорила да је то „радост која истовремено и даје и прима“. „Та светлост била је у исто време и љубав, и радост, и спасење. Треперила сам у тој радости, у тој срећи. И нисам знала шта се са мном дешава, нисам знала да сам Аспазија Оцел, доведена тамо.“