Неки су мислили да ће бити инцидената, видјело се и на неким посјетиоцима да су као очекивали неки отпор, што ли, но то је уобразиља пред нечим скривеним, што им је цио живот пред очима, а опет далеко… Дочекао их је благ осмијех монаха и мирис тамјана.

"Народ му је уопште прилазио са врло великим поверењем и није се устручавао да му се жали на своје кметове, жандарме, шумаре, начелнике и друге власти, а Николај је то примао к знању и срцу, проверавао и после интервенисао. Зато је и био популаран у Охриду. Када би пешице прошао чаршијом, занатлије би остављале алат и муштерије, да му притрче и пољубе руку." (Милан Јовановић Стоимировић)

 Позивамо надлежне државне институције, стручњаке из области заштите културне баштине, просторног планирања и заштите природе, као и инвеститора, да кроз отворен, одговоран и транспарентан дијалог пронађу стручно и законито рјешење које ће у пуној мјери уважити јавни интерес и обезбиједити трајну заштиту овог јединственог простора.

На месту где су усташе два пута покушале да избришу сваки траг живота и памћења, данас стоји Храм Васкрсења Христовог. Стратиште и жртва светих Пребиловачких мученика остају темељ нашег идентитета, као и подсећање да вера и истина трају дуже од сваког земаљског насиља.

Код Светог Јована јасно видимо да је оно што се предаје нешто што је само по себи живо. Оно што је предато јесте заједница са Оцем и Сином, као и заједница са живом заједницом Цркве. А та заједница јесте – Живот.

Можда је моје село сада празно, можда више немам ни старе слике, вероватно су изгореле са кућом, али имам сећања која вреде више од хиљаду слика и милион речи, каже глумица Маја Колунџија Зорое и сама „дијете из колоне“.

„Кажу да је Николај Велимировић као епископ био строг према својим монасима, али ја памтим да ниједна наша епархија није имала толико и тако добрих монаха и монахиња као у време кад је он био у Охриду. Монахиње су се у манастиру Калишту на Охридском језеру просто гушиле од тескобе, али је кућа била пуна као кошница.” (Милан Јовановић Стоимировић)