Није тешко уочити да се ради о различитим појавним облицима истог устаљеног процеса – покушајима да се Српска православна црква ослаби, било оспоравањем њеног ауторитета, било довођењем у питање њеног континуитета, било кроз врло конкретне покушаје да се задре у њену имовину. А то није ни безазлено ни маргинално.

Гледам и ја своју иконицу која је прошла преко хиљаду таласа мојих унутрашњих бура и још увек остала сува — можда тек са понеком капљом влаге на ивици, од неке давно проливене сузе. И управо је она била та која ми је непрестано упућивала то „ходи“, водећи ме стазом много сигурнијом од свих широких и добро осветљених булевара којима сам корачао тражећи извесност коју никада нисам нашао.

Створени смо за игру јер и Сам Бог воли да се „игра“.

Не читај на овим платформама оно што ти не доноси корист. Не троши драгоцено време на бескорисне ствари. Буди трезвен како те не би понеле страсти и како не би рањавао друге.

Потпуно прочишћен и ослобођен сваког греха он са својим далеким претком Мурином одбија да се мачем брани од банде Бербера и бедуина која напада манастир и радо прима смрт од мача. Идеје Ивана Иљина о супростављању злу силом још се нису појавиле. Ово је индивидуални чин раног верника и пут искупљења у кључу изворног хришћанства, који, видимо, делује и данас.

Православни народи итекако још постоје, а то је показало и мајско чудо у Београду када су се реке народа сливале у храм да се поклоне светињи са Свете Горе. „Часни Појас Пресвете Богородице се враћа у Свету Гору, у свештену светогорску обитељ манастир Ватопед, али ми знамо да благослов који нам је тај Појас донео не одлази од нас.Оно што смо сви примили вером, молитвом и покајањем остаје у нашим срцима, у нашем бићу као непроцењиви и непролазни дар Божји“, рекао је патријарх Порфирије

Улице Београда којима су се протезале непрегледне колоне поклоника тих дана постале су налик на продужетак светогорских стаза којима монаси у тишини ходе, носећи у руци бројаницу, а на уснама молитву. Пројавио се тако и дух подвижништва — људи су стајали сатима у молитви, жртвујући време, сан и телесну удобност, слично светогорским оцима који на свеноћним бденијима стоје у храму и по десет часова непрестано узносећи молитву Богу.