Оливера Радовић: Отимачи идентитета
Није тешко уочити да се ради о различитим појавним облицима истог устаљеног процеса – покушајима да се Српска православна црква ослаби, било оспоравањем њеног ауторитета, било довођењем у питање њеног континуитета, било кроз врло конкретне покушаје да се задре у њену имовину. А то није ни безазлено ни маргинално.
Илија Лиамис: Иконица на школској клупи
Гледам и ја своју иконицу која је прошла преко хиљаду таласа мојих унутрашњих бура и још увек остала сува — можда тек са понеком капљом влаге на ивици, од неке давно проливене сузе. И управо је она била та која ми је непрестано упућивала то „ходи“, водећи ме стазом много сигурнијом од свих широких и добро осветљених булевара којима сам корачао тражећи извесност коју никада нисам нашао.
Митрополит Сава (Испер): О друштвеним мрежама
Не читај на овим платформама оно што ти не доноси корист. Не троши драгоцено време на бескорисне ствари. Буди трезвен како те не би понеле страсти и како не би рањавао друге.
Божидар Зечевић: Kaко грех отпада од душе
Потпуно прочишћен и ослобођен сваког греха он са својим далеким претком Мурином одбија да се мачем брани од банде Бербера и бедуина која напада манастир и радо прима смрт од мача. Идеје Ивана Иљина о супростављању злу силом још се нису појавиле. Ово је индивидуални чин раног верника и пут искупљења у кључу изворног хришћанства, који, видимо, делује и данас.
Горан Игић: Критика марксизма из угла једног Србина
Православни народи итекако још постоје, а то је показало и мајско чудо у Београду када су се реке народа сливале у храм да се поклоне светињи са Свете Горе. „Часни Појас Пресвете Богородице се враћа у Свету Гору, у свештену светогорску обитељ манастир Ватопед, али ми знамо да благослов који нам је тај Појас донео не одлази од нас.Оно што смо сви примили вером, молитвом и покајањем остаје у нашим срцима, у нашем бићу као непроцењиви и непролазни дар Божји“, рекао је патријарх Порфирије
Марјан Алексић: Под Покровом Твојим, Пречиста — размишљања о похођењу Часног Појаса Пресвете Богородице Београда
Улице Београда којима су се протезале непрегледне колоне поклоника тих дана постале су налик на продужетак светогорских стаза којима монаси у тишини ходе, носећи у руци бројаницу, а на уснама молитву. Пројавио се тако и дух подвижништва — људи су стајали сатима у молитви, жртвујући време, сан и телесну удобност, слично светогорским оцима који на свеноћним бденијима стоје у храму и по десет часова непрестано узносећи молитву Богу.