Не може се замислити истински хришћанин без радости у своме животу. Верујући човек не може бити стално тужан, утучен и обузет осећањима лишеним духовне ведрине. Радост треба да влада, заједно са благородношћу, духовним достојанством, унутрашњом узвишеношћу и културом душе.

„Другом приликом била је у шуми и желела је да служи Вечерњу, када се појавио човек са дугом брадом, сав обрастао длаком — пустињак Зинон. Мати се уплашила да није нечисти дух и почела је да изговара молитву Часном Крсту. Али јој је он рекао: Добро чиниш што се крстиш, молиш и што се бојиш искушења лукавога, али ја нисам дух, већ човек од крви и меса.“

„Пустињак се прекрстио, изговорио молитву и рекао мати: Добро дошла кући, кћери Очева!“

Престо у цркви Успења Пресвете Богородице у Баваништу израђен је од црвеног мермера, који према снажном локалном предању потиче из Јерусалима, одакле је донет као хаџилучки дар приложника. Иако су писана сведочанства о његовом пореклу уништена у пожару из 1788. године, усмено предање о јерусалимском пореклу престола очувано је до данас и има изразиту улогу у колективном памћењу заједнице.

Православно хришћанство није тема коју треба „савладати“. Ако се исправно разуме, православна вера је сведочанство о „свему“. Она није подскуп религијског знања нити збирка доктрина. Она обухвата целокупно постојање — створено и нестворено. Највећи део вере не може се изразити речима. Што је мање онога неизрецивог што окружује неку тврдњу, то је већа вероватноћа да је она погрешна или искривљена.

По Светом владици Николају, „као што је Христос одредио изванредно велики задатак своме љубљеном ученику светом Јовану, тако је одредио велики задатак српском народу, велику мисију међу ближим и даљим народима“. Сагласно томе, опет се духовни и земаљски простор српског југоистока пројавио не на попут лишћа отпалим окрајцима или „негде тамо далеко“, већ баш усред раскршћа најважнијих збивања.

Епископ пакрачко-славонски г. Јован је приметио да у српској академској заједници до данас није објављен ниједан докторат о Јасеновцу и додао да би то требало да буде задатак САНУ, историјских института и катедри на којима се изучава историја Југославије.

Све више се намеће закључак да Бинбир Килисе није био само локални центар, већ значајно поклоничко одредиште. Поклоници који су пролазили кроз Анадолију могли су бити привучени монашким заједницама, светим местима, а вероватно и моштима или локалним култним традицијама.