Византијско појање најбрже проналази пут до душе онога ко га слуша или поје, јер је то небеска, христоцентрична музика, кроз коју нам се преносе реч, воља и љубав Божија.

Павлин је морао да послуша наредбу, тим прије, што је у ствари он лично био заинтересован. Дошао је он и зауставио се негдје у околини манастира Мораче; али је одмах видио и освједочио се, да у оним предјелима нема ни трага од римске вјере. Истину тога он није смио да саопшти Риму, јер на посљетку на њега је падала сва одговорност за неуспјех. Требало му је тада нешто смислити у своје оправдање, и он је смислио сабор, и тај сабор одмах у својој глави и саставио.

Вера, онако како је ја разумем, није у супротности са науком. Напротив, она нам помаже да будемо утемељенији, стабилнији и уравнотеженији пред неизвесностима живота. А у друштву које делује све ужурбаније и дезоријентисаније, потребно је управо такво упориште — како пацијентима, тако и нама лекарима.

Ирод савремености је дух поделе, који се храни жеђу за обрачуном са неистомишљеницима. То је покушај да се Црква претвори у послушно оруђе земаљске идеологије, оправдавајући мржњу „вишим интересима“.

Мислим да је то један од главних разлога због којих Православље себе често описује као „начин живота“, а не као скуп догмата. Уосталом, сама реч Orthodoxia значи „правилно слављење“ или „правилно богослужење“ и означава целокупност нашег живота у заједници са Богом, а не само оно што чинимо у храму. Православни живот јесте живот у присуству свега.

За моноконфесионалне државе или државе у којима постоји доминантна конфесија, настанак сукоба унутар конфесије има подједнако разорне последице као међурелигијски или међуконфесионални сукоби у полирелигијским и поликонфесионалним друштвима.

А сада питамо ми, је ли то све могло баш у истини тако да буде? Да ли се може допустити и усвојити, да је митрополит Василије, ради онако прекарне, да се најблаже изразимо, сврхе, одрекао се припадништва православној цркви, да је он онако олако погазио заклетву своје вјерности тој цркви и поунијатио се?