Покреће нас безумље стицања. Добит, богатство и наводно управљање током историје сматрају се кључевима људске среће. Мудрост светих Отаца такво схватање види као дубоку обману. Наш свет, заснован на раду и стицању, погођен је духовном болешћу унинија, која се често преводи као „лењост“ или „чамотиња“. Ми обично замишљамо да је лењост неспремност на рад. У стварности, проблем је много дубљи: то је наша неспособност да пребивамо у истинској доколици.

У низу наредних публикација желим да изразим мишљење о манифесту „Палантира“ који пред нама открива дубоку духовну драму у којој се иза фасаде технолошког напретка помаљају обриси древних искушења. Разматрајући овај документ не откривамо само пословну стратегију, већ антрополошку декларацију у сваком смислу, прожету духом „овога света“.

Поставите (себи) друго, живо питање: „Господе, шта желиш да урадим у овом тренутку?“ И дејствујте. Служите литургију свакодневне љубави ради ближњег који је нестао: упалите свећу, дајте милостињу и нахраните гладног у име ближњег. Љубав не зна за растојање и не зауставља се пред непознатим.

Страдања хришћана у свету се не третира као озбиљан међународни проблем. Једини озбиљни и систематични извештаји о страдању хришћана у свету долазе из редова цркава и црквених хришћанских организација чија је паства у највећој мери погођена прогонима. Ипак, глас хришћансих цркава и црквених медија не може битно да утиче на промену наратива који у западним земљама обликују глобални медији.

„Ову реку сам чуо прво у житију”, каже књижевник Жарко Миленковић. У кањону коришке реке, у буковим шумама осморо Срба прелази реку. Празник је Светог Петра Коришког. Кренули су да обележе његову славу и да буду на месту изузетне природне лепоте, чудесних фресака и историје која се налази на самој ивици нестајања. 

Свети Петроније Продромски оставио нам је искрено и драгоцено сведочанство о дубокој и постојаној вери своје мајке. Празнике је прослављала са великом побожношћу, нарочиту пажњу посвећујући држању постова и молитвеном сећању на упокојене. Њена милостивост није познавала умор: невољницима, рођацима и болеснима доносила је посуду млека, ведро воде или једноставну, тиху реч утехе. У празничне дане никада није кувала, већ је све припремала унапред, до звука звона које је најављивало недељу или велики празник.

Био је жива икона монаха-подвижника, испуњеног ревношћу и чистотом, човека који је горео у огњу молитве. Живећи у посту и бдењу, зрачио је таворском светлошћу.