Мислим да би било добро да се бавимо... пре свега сопственим уцрковљењем, и да одговорност строго тражимо од нас самих. И деца ће тада бити на свом месту. У супротном, како год завршићемо тако што ћемо шепати на обе ноге док на леђима носимо децу (заједно са спомеником који смо подигли сами себи).

У временима када нам се и даље отима политичка и културна хисторија, а поред националне одвија и невидљива асимилација, подсјећање на Јована Рајића, рођеног равно прије 300 година, је подсјећање на човјека који је и тада спашавао будућност наше цркве.

Године мог свештеничког служења, нарочито зато што су ме много пута приморавале да седим усред тренутака хаоса (укључујући и моје сопствене), често су ме усмеравале ка Богу који је у хаосу, истовремено рушећи многа моја идолопоклонства. Православна вера од својих најранијих векова истиче „апофатичко“ богословље. То је исповедање да пред тајном са којом се суочавамо стојимо „без речи“ („апофатички“ = „без говора“). 

У свом закључку о цркви, Барски каже да се Хиландарски храм по својој лепоти и раскоши може упоредити само са древном црквом Нове Обитељи са Хиоса, делом ктитора цара Константина Мономаха из 11. века.

Тропар, глас пети: Богом надахнути професоре и учитељу вере и живота у Христу православних у Америци, благодаћу испуњени Герасиме, поштујемо те као смиреног архијереја који је сав свој живот утемељио у Христу и свим срцем љубио свето Јеванђеље. Молимо те, заступај нас пред Христом Спаситељем нашим, да нас све помилује и спасе.

Стара црква у Кућанцима где је крштен патријарх Павле срушена је крајем 1991. Када је чуо за њено рушење, патријарх се само прекрстио. Бунар је једини траг који је остао из времена његовог детињства. У њему још има воде.

Светитељу никада није падало на памет да се меша у дело Божје. Својим посетама божанска благодат преобразила га је у човека испуњеног кротошћу, нежношћу и љубављу. Зато је желео само једно: „да сви народи земље познају Бога Духом Светим“.