Једном када смо у језички систем вредности убацили то да је „Косово најскупља реч”, добили смо и то да је оно „откупљиво” а његови бранитељи – поткупљиви; добили смо и инфлацију значења; и илузију да ћемо га, на одложено плаћање, некад „вратити” Г-класама које крузирају Београдом.

Источни папизам је чедо византијског цезаропапизма, једна од његових пројава. Сам по себи, Константинопољски епископ није имао никаквих црквених основа да се узвиси над другим епископима: није имао ни апостолску основу своје катедре, ни славу непоколебивог стуба Православља.

Када осећамо страх Божији, уједно почињемо да осећамо како се у нама обнавља и нада, па тада ништа више у животу није ни одвише страшно ни бесмислено. Не само што нас страх Божији чува од напредујућег нихилизма него нас такође усмерава ка Богу, а самим тим и ка нама самима.

Једна од главних тачака односила се на стварање личног „бренда“. Предложена начела упозоравају свештенике да своје присуство на интернету не граде око сопствене личности. Њихово присуство у дигиталном простору треба да упућује људе ка Христу и Цркви, а не да од свештенослужитеља ствара својеврсни лични бренд.

Сетимо се разлике између Петра и Пилата. Обојица су попустила под притиском. Петар се одрекао, изашао је напоље и горко је плакао, а Пилат је опрао руке и остао је задовољан собом. Подлегање притиску јесте пад, али пад још увек није пресуда. Пресуда почиње тамо где оно на шта је човек приморан постаје оно што он бира.

Троицки је уочио настојање Цариградске патријаршије да себе представи као једини православни центар, неку врсту православног Ватикана. Описао је ту појаву у њеном зачетку и изнио научне аргументе због којих такво схватање није утемељено – појаснио је Ђого.

Пажња у молитви захтева труд, напор и време. Неуспех, ако га не оправдавамо људском слабошћу, него га препознајемо као грех – као промашај – смирава наш дух, и тада долази благодат Божја, која чини могућим и оно што је немогуће.