Да ли су данас актуелне речи о ђавоиманима? Нема сумње у то. Свет се променио, али не набоље. Ђавоиманост се не испољава увек у пени на уснама. Она је данас попримила тананије облике. Живимо у океану речи и чини нам се да је Реч Божја само „једно од мишљења“. Видимо како људи губе своју вољу постајући робови страсти, идеологија или погубних зависности.

Патријарх Самуило је успео да убеди султана да је укидање Пећке патријаршије и њено сједињење с Цариградском патријаршијом потребно, не само због материјалних, него и због државних интереса. Ако се то уради, државна благајна Османске империје редовно ће добијати прописани данак, а и исплатиће се сав заостали дуг, а уз то ће Грци епископи умети боље обуздавати Србе да не дижу буне, али и учити лојалности султану, него што би то радили српски епископи, који су увек показивали склоност аустријском и руском цару.

Црква не може бити затворена у сопствене оквире, јер постоји у свету и делује у њему. Њена дела морају бити видљива, будући да управо кроз њих други препознају да вера није празна прича, него стил живота. Павле не позива на хвалисање, већ на сведочење, на живот који се показује кроз делатну веру.

Следити узор жена мироносица значи неговати искрено тражење Христа. За данашњег хришћанина, ова неуморна потрага се остварује у литургијском животу, у молитви, у једном евхаристијском живљењу, и подразумева остајање уз Христа чак и онда када је Он присутан на другачији начин — у искушењима или страдањима. 

Ја понекад пишем музику. Написао сам: „Уморан сам, дођи код мене, Господе.“ Човек иде ка Богу, умара се и пада, не може више да настави свој пут. Моли: „Не могу више да идем, Сам дођи код мене.“

Ђорђе Вукадиновић је сасвим тачно уочио да „мета петиције Хелсиншког одбора за људска права за укидање верске наставе у Србији, уопште није веронаука – реч је о страху од снаге СПЦ, њеног угледа и ауторитета у народу. Тај углед је мета, ауторитет СПЦ је мета, положај цркве у друштву је мета центара моћи са Запада“.

Човек нашег времена, али и сваког времена, мучен је двема великим невољама: недостатком смисла у животу и страхом од смрти. Када човек љуби Исуса Христа и Пресвету Богородицу, његова душа се испуњава љубављу, божанским смислом. Божанским смислом!