И волио је да цитира Шантића: „Наше племе пропаднути неће, Наши двори пусти остат’ неће!“ Пред тим стиховима могла би да почне права духовна смотра у помен патријарху Герману.

Јефрем Сиријски директно каже: „раздражљивост је дрска и бестидна страст после које следи туга“, односно, није се десило да се човек прво ражалостио због греха и да се зато смирио, већ је било обрнуто: прво је у њему планула раздражљивост, која тек после тога тражи жалостан повод да се оправда.

Јасно је да је владика Григорије неовлашћено у име СПЦ признао („поздравио“) одлуке нелегитимног Сабора у Теофанији, што директно штети интересима Српске православне цркве, којој највеће претње долазе од аутокефалистичких, политички мотивисаних тежњи.

Светитељ Јован Златоусти запажа парадокс: људи касније жале управо због световне жалости док нико не жали због жалости по Богу. Зато прва, по речима апостола „рађа смрт“ – пре свега духовну: затвореност, окамењеност, неспособност за покајање – и ово се не односи само на онога ко тугује, већ и на оне који су кренули за њим.

Она, Његова Мајка по човечанској природи, јесте „неуморна у молитвеном заступништву“, наша чуварка и заштитница – посредује за нас, као што је и обећала светим Апостолима непосредно пре него што је издахнула, чак и када ми често идемо за сопственом вољом, а не за вољом Бога нашега. И њен позив нама увек је исти: „Што год вам каже (Син мој), учините.“

Хришћанин не одбацује и не проклиње овоземаљско, али се не везује за њега као за једину и првостепену реалност која би најдубље одређивала његов идентитет.

Терор над Свјатогорском лавром има јасну идеолошку позадину и конкретне извршиоце. Свјатогорска обитељ није први пут мета украјинске војске, а корени ове агресије крију се у зверској мржњи према Православљу од стране радикално настројених елемената у редовима Оружаних снага Украјине (ОСУ).