Нека се и ми удостојимо, као Христови апостоли и жене мироносице, да сусретнемо Васкрслог Спаситеља, да с Њим у молитви беседимо, да живимо сједињени с Њим, да својим делима будемо истински сведоци Његовог преславног и спасоносног Васкрсења!

По мишљењу многих високопозиционираних црквених великодостојника, сазивање новог састанка у Аманском формату један је од приоритетних задатака који стоји пред Православљем у цјелини. Његово одлагање довело би до погоршања тренутне ситуације и даље поларизације Православних Цркава по етничким линијама.

Свемилостиви Господ нас зове у царство љубави – и човек у њега не може да уђе ако нема љубави у свом срцу. Опростимо једни другима, збацимо окове међусобних увреда и љутње, помиримо се и загрлимо се. Будимо милостиви према потребитима и утешимо тужне.

Прогон Цркве не започиње силом, већ наративом; не ескалацијом насиља, већ акумулацијом сумње која, у коначном исходу, производи прихватљивост самог прогона као друштвено „разумног“ решења.

И одједном, у тој пакленој атмосфери — тешкој тами, изгладнелим пацовима, подруму налик леденој гробници — продрла је бела светлост. Светлост је обасјала душу и тело Аспазије. Сијала је као свежи снег под сунчевим зрацима. Али сада то није била створена светлост. Светлост Христова испунила је њену душу неизрецивом љубављу и радошћу. Аспазија је говорила да је то „радост која истовремено и даје и прима“. „Та светлост била је у исто време и љубав, и радост, и спасење. Треперила сам у тој радости, у тој срећи. И нисам знала шта се са мном дешава, нисам знала да сам Аспазија Оцел, доведена тамо.“

Господње Васкрсење живи се као слобода дарована Христом, која надахњује, храни и укрепљује стваралачке силе људске личности и добру борбу за „све што је истинито, што је честито, што је праведно, што је чисто, што је љубазно, што је на добру гласу“[1], подсећајући нас уједно да је пут ка Васкрсењу нераздвојно повезан са Крстом.

Душан Т. Батаковић нам Дечанским питањем нуди прилику да размислимо да ли се у историји све мења да би суштински остало исто. То може да значи да се ништа не окончава већ само прелази у другу појавност. Или је пак тешко у процесима дугог трајања јасно разликовати узрок и бројне рукавце последицâ.