Апостолски савет је детиње једноставан. Ако осећаш чемер – падај на колена пред Богом, ако осећаш радост – опевај Његову величину. Главно је – немој чинити ни корак у страну од Извора Живота, ни у жалости, ни у радости.

Поступци „ПЦУ” (са њиховом провером идеолошке подобности светитеља и прилагођавањем храмовног живописа „захтевима стварности”) по ко зна који пут доказују да пред собом немамо црквену структуру. То је политичка партија или идеолошка организација, обучена у црквене одежде.

Упитали смо мати Јулијану да ли је могуће носити тешки игумански крст са радошћу. „Могуће је", одговорила је одлучно, „јер га ниси сам на себе узео, него ти га је Господ дао. А ако га је Господ дао, онда, како каже Псалам: 'Служите Господу са страхом и радујте Му се с трепетом' (Пс. 2,11). ... А када га носимо са трепетом, Господ нас дарује радошћу.

Као што се људи вековима брину о храму и иконама, тако се данас треба бринути о дигиталним каналима дигиталне комуникације. Сајбер безбедност у том простору тражи већу заштита од хаковања, и неовлашћене промене информација.

Идеологија у којој се страх сматра покретачем напретка (као у концепцији „Палантира“) почива на нестабилном антрополошком темељу. С тачке гледишта Новог Завета страх је оно што везује човека, што га чини робом инстинката и спољашњих манипулација. Апостол Јован отворено каже да „савршена љубав изгони страх“ (1 Јн. 4:18).

Остаје нејасно само што се другови из Autonomijе, Младеновић и остали реформатори одмах не упишу у англиканце, лутеране или неке друге протестанте — ено им тамо надбискупица, поглаварки и пасторица колико им срце жели. А то су и зајамчено идеолошки сигурне куће – без српског национализма и етнофилетизма, а све препуно Европе, прогресизма, геј и женских права... 

Потребни су мудрост и расуђивање, послушност и смирење да би човек живео у Христовој Цркви, која освећује и спасава, и у којој се искуствено открива истински Живот.