Као и благи милешевски Бели анђео, с једне од грузијских фресака Плави анђео озбиљног лика указује на исту неизрециву тајну васкрсења Христовог показујући прстом свакоме ко гледа: „Дођи и види!“.

Управо узајамна подршка, молитва, јединство и љубав представљају залог за то да достојно наставимо свој црквени и државни живот. Нека нам Васкрсли Спаситељ подари чврсту веру, љубав, мир, слогу и разборитост!

Пребивај са мном, Господе, да се укрепим силом Твога Васкрсења и да се више не бојим смрти; јер живот са Тобом јесте истински живот, а одсуство Твоје — истинска смрт. Све око мене и у мени тражи живот, али радост његова брзо ишчезава. Иако верујем да је истински живот, чија радост не пролази, у Теби и од Тебе, ипак се бојим цене коју треба да платим.

Ишчезоше царства и нестадоше државе, али вера галилејских рибара остаје посејана у домовима, у срцима и у храмовима овога Истока, који је Логос Божији изабрао за колевку и полазиште Свога благовештења читавоме свету. Ово говоримо, као хришћани на Истоку, свесни истинитости послања које нам је Христос поверио и древности вере која се не гаси, ма колико таласи љуљали лађу нашега живота.

Овај Васкрс обележен је служењем Свјатејшег патријарха Порфирија у Пећкој патријаршији. Врло испуњен програм, рекло би се, у радости васкршњих дана. Тако се показало да возглављивање Помесне Цркве Српске из њеног духовно-историјског седишта благотворно утиче на целу Цркву.

Стално болестан, у потпуном сиромаштву, одрекавши се сваке радости коју човеку пружају ствари овога света, отац Георгије (Витковић) је увек пребивао у духовној радости, поздрављајући госте пасхалним: „Христос васкрсе“. „Ми смо деца Васкрсења“, волео је да говори отац Георгије. „Нама, монасима, без пасхалне радости ни живети ни спасавати се — није могуће.“

Црква јерусалимска, заједно са својим благочестивим стадом, представља непролазно и живо сведочанство тајне Васкрсења, односно испуњења Божанског домостроја. Она непрестано слуша заповест Господњу: „И ево, ја сам с вама у све дане“ (Мт. 28, 20), не као сећање на неку прошлу стварност, већ као живо и делатно присуство које превазилази времена и раздобља, људске границе и законе природе.