Потпуно прочишћен и ослобођен сваког греха он са својим далеким претком Мурином одбија да се мачем брани од банде Бербера и бедуина која напада манастир и радо прима смрт од мача. Идеје Ивана Иљина о супростављању злу силом још се нису појавиле. Ово је индивидуални чин раног верника и пут искупљења у кључу изворног хришћанства, који, видимо, делује и данас.

Православни народи итекако још постоје, а то је показало и мајско чудо у Београду када су се реке народа сливале у храм да се поклоне светињи са Свете Горе. „Часни Појас Пресвете Богородице се враћа у Свету Гору, у свештену светогорску обитељ манастир Ватопед, али ми знамо да благослов који нам је тај Појас донео не одлази од нас.Оно што смо сви примили вером, молитвом и покајањем остаје у нашим срцима, у нашем бићу као непроцењиви и непролазни дар Божји“, рекао је патријарх Порфирије

Улице Београда којима су се протезале непрегледне колоне поклоника тих дана постале су налик на продужетак светогорских стаза којима монаси у тишини ходе, носећи у руци бројаницу, а на уснама молитву. Пројавио се тако и дух подвижништва — људи су стајали сатима у молитви, жртвујући време, сан и телесну удобност, слично светогорским оцима који на свеноћним бденијима стоје у храму и по десет часова непрестано узносећи молитву Богу.

Шта значи „искупљивати време“? Светитељ Јован Златоусти објашњава: време не припада нама, ми смо овде само путници. Искупити га значи платити одређену цену. Као што човек чију кућу су дошли да похарају разбојници, даје лоповима сребро како би спасио живот, тако и ми треба да жртвујемо комфор и егоизам ради спасења душе.

Народ Светог Саве, цара Душана и Светог кнеза Лазара деценијама је вапио за помоћи и тражио свој појас за спасавање усред буре у којој се нашао. Када се на моменат учинило да га нико не чује, појас је стигао одакле је једино и могао – са Свете Горе, једног од темеља православне цивилизације

Српска граница је иза нас. Јуримо по бугарским пространствима. Молим оца да пусти нашу песму. Звучи попут валцера. Леп мушки глас дубоким гласом пева: Тамо далеко, далеко од мора, Тамо је село моје, тамо је Србија. Мој неуморни возач је утихнуо, а ја осврћући се назад, скоро плачем у свом маниру: “Тамо је моја Србија!”

Током свог златног доба у XIV и XV веку, Мистра је била живо средиште уметности, политике и философије, представљајући последњу велику културну престоницу византијског света пред његов пад.