Вера, онако како је ја разумем, није у супротности са науком. Напротив, она нам помаже да будемо утемељенији, стабилнији и уравнотеженији пред неизвесностима живота. А у друштву које делује све ужурбаније и дезоријентисаније, потребно је управо такво упориште — како пацијентима, тако и нама лекарима.

Ирод савремености је дух поделе, који се храни жеђу за обрачуном са неистомишљеницима. То је покушај да се Црква претвори у послушно оруђе земаљске идеологије, оправдавајући мржњу „вишим интересима“.

Мислим да је то један од главних разлога због којих Православље себе често описује као „начин живота“, а не као скуп догмата. Уосталом, сама реч Orthodoxia значи „правилно слављење“ или „правилно богослужење“ и означава целокупност нашег живота у заједници са Богом, а не само оно што чинимо у храму. Православни живот јесте живот у присуству свега.

За моноконфесионалне државе или државе у којима постоји доминантна конфесија, настанак сукоба унутар конфесије има подједнако разорне последице као међурелигијски или међуконфесионални сукоби у полирелигијским и поликонфесионалним друштвима.

А сада питамо ми, је ли то све могло баш у истини тако да буде? Да ли се може допустити и усвојити, да је митрополит Василије, ради онако прекарне, да се најблаже изразимо, сврхе, одрекао се припадништва православној цркви, да је он онако олако погазио заклетву своје вјерности тој цркви и поунијатио се?

Улога ових манастира огледа се пре свега у очувању аскетског предања Православне Цркве, али и у томе што представљају места духовног прибежишта, обнове и укрепљења како за свештенство тако и за верни народ.

Пролонгирање састанка у Аманском формату довело би до погоршања тренутне ситуације и даље поларизације Православних Цркава по етничким линијама. Другим ријечима, могли бисмо да будемо сведоци продубљивања раскола. То би могло довести до повећаног утицаја спољнополитичких снага на црквене процесе, што би довело до колапса међуцрквених односа и погоршања ситуације унутар глобалног Православља.