Од разбацаних сељачких чета постепено је стварана Национална војска за ослобођење (Ejército Nacional Libertador). Разлике у опремљености и обучености нису нестале, нити су кристероси икада располагали ресурсима упоредивим са федералном војском, али је покрет временом стекао способност да изводи координисане операције и да на појединим подручјима озбиљно угрози владине снаге.

Није толико важно које теолошко становиште заузимамо, верујемо ли да Бог суди или сваког осуђују његови греси, одлучује ли о нашем оностарном одредишту стање наше свести или наша учињена дела, него да ли се сећамо смрти. Уколико се заиста сећамо смрти, стараћемо се и о нашем понашању и о духовном стању властите душе.

Наши непријатељи ће нам често рећи ствари о нама самима, које нам пријатељи неће рећи. Можда ће то чак учинити из злонамерних побуда, али мудар човек може да научи нешто чак и од својих непријатеља.

У томе се састоје и наше наде на почетку нове црквене године: да нам временом које Господ отвара пред нама, Он отвара и двери, могућност за покајање, могућност да се наша вера обнавља и утврђује, да јачамо у љубави према Богу и ближњима и да се та љубав пројављује у нашим мислима, жељама и поступцима, да се одвраћамо од својих зала, да се исцељују наше немоћи, да јача наша молитва и да стичемо благодат.

Оружани устанак није започео једном наредбом, једног дана и на једном месту. Израстао је постепено из низа локалних сукоба током лета и јесени 1926. године. Најпре су верници чували храмове; затим су се супротстављали њиховом преузимању и попису; уследили су први пуцњи и жртве, а потом су се појавиле наоружане групе које више нису само браниле појединачне цркве, већ су почеле да се отворено сукобљавају са федералном војском.

Пошто сам читањем прокрчио себи пут ка Православљу, могу да кажем да ме је читање углавном довело до његовог прага. Православна вера се не налази у књигама. Више од свега, она се налази у песми. Читајући књигу, ми не сједињујемо свој ум, срце и тело. Појање је, међутим, устројено управо тако да то чини.

И противници и пријатељи патријархови су мотив за његов нестанак и трагичан крај више поглéдали у његовој грижи савести и душевном растројству, а мање у политичкој користи Пеште и Беча. То наравно не значи да у неком тмурном и тајном бечком или пештанском архиву нема неких другачијих потврда.