Православље у Латинској Америци данас представља једно од најзанимљивијих и најперспективнијих мисионарских поља савременог православног света. Његова будућност зависиће од саборног деловања православних јурисдикција и спремности читаве Цркве да духовно и материјално подржи мисију на овом континенту. Упркос бројним изазовима, православни верници и мисионари широм Латинске Америке настављају да чувају и шире светлост Православља далеко од његових традиционалних средишта.

Када двоје људи гледа у истом правцу – ка вечности, свакодневни успеси добијају свој истински смисао, а живот задобија пуноћу и целовитост. У срцу Швајцарске они сведоче да православље није само традиција, већ заједнички поглед на свет који непознате претвара у заједницу, а двоје људи – у истинску породицу пред Богом.

Из погрешне претпоставке не рађа се добар закључак. У западном делу Краљевине, чак и у круговима јерархије, није било важније религиозно од националног одређења; то, чини се, нико није разумео - ни у краљевској влади, ни у Српској православној цркви. Суочена са вишеуглом интереса, а будући опомињана историјским сећањем, Српска црква је имала основâ да се брани. Оправданост страха ће, нажалост, бити потврђена по расипању пешчаног темеља заједничке државе и страдањима равним ранохришћанским.

Бивши Господар, Мило, зна да је списак „нових аутокефалних цркава“ за ову годину попуњен. Али, чека слиједећу. Зато се састаје са расколницима, макар „неформално“. Прилике у васељенском православљу тегобне су и мутне, један моћан и богат човјек,“отац нације“ и даље гаји амбицију да, у таквим приликама, постане и “отац цркве“. 

Истинска покорност Богу је трезвена, делатна спремност да се устане и оде тамо куда Господ заповеди, одбацивши личне страхове. Узнесимо зато своја срца светитељу Јовану, да би његовим заступништвом Господ исцелио нашу расејаност и малодушност, чинећи од наших немоћних живота оруђе Своје вечне љубави и благодати. Амин.

Новији подаци указују да Бугарска православна црква има око 1.500 парохијских свештеника и око 2.600 парохија, што даље значи да је свештеника више него недовољно, те да велики број парохија и даље нема свог сталног свештеника или да један свештеник покрива више заједница.

Чини ми се да је ненаметљивост прозор кроз који човек може да служи другима. (...) За мене данас улога попадије више није у томе да буде веома видљива и гласна, посебно у дијаспори. Разлика се прави у личним сусретима и у мањим групама, а одатле се њихов утицај преноси на читаву заједницу.