Из погрешне претпоставке не рађа се добар закључак. У западном делу Краљевине, чак и у круговима јерархије, није било важније религиозно од националног одређења; то, чини се, нико није разумео - ни у краљевској влади, ни у Српској православној цркви. Суочена са вишеуглом интереса, а будући опомињана историјским сећањем, Српска црква је имала основâ да се брани. Оправданост страха ће, нажалост, бити потврђена по расипању пешчаног темеља заједничке државе и страдањима равним ранохришћанским.

Бивши Господар, Мило, зна да је списак „нових аутокефалних цркава“ за ову годину попуњен. Али, чека слиједећу. Зато се састаје са расколницима, макар „неформално“. Прилике у васељенском православљу тегобне су и мутне, један моћан и богат човјек,“отац нације“ и даље гаји амбицију да, у таквим приликама, постане и “отац цркве“. 

Истинска покорност Богу је трезвена, делатна спремност да се устане и оде тамо куда Господ заповеди, одбацивши личне страхове. Узнесимо зато своја срца светитељу Јовану, да би његовим заступништвом Господ исцелио нашу расејаност и малодушност, чинећи од наших немоћних живота оруђе Своје вечне љубави и благодати. Амин.

Новији подаци указују да Бугарска православна црква има око 1.500 парохијских свештеника и око 2.600 парохија, што даље значи да је свештеника више него недовољно, те да велики број парохија и даље нема свог сталног свештеника или да један свештеник покрива више заједница.

Чини ми се да је ненаметљивост прозор кроз који човек може да служи другима. (...) За мене данас улога попадије више није у томе да буде веома видљива и гласна, посебно у дијаспори. Разлика се прави у личним сусретима и у мањим групама, а одатле се њихов утицај преноси на читаву заједницу.

Главни изазов данашњице није у томе да ли ће ВИ победити човека, већ да ли ће човек успети да остане хришћанин у свету који нуди комфор у замену за одрицање од лика Божјег. Управо то је наш данашњи пут у Гетсиманском врту технологија.

Имјаславије је исихастичка фаза која је паламистичко учење о енергијама, особито нетварним, довела до крајности у свом учењу о Исусовој молитви, тиме што је признало оно што је прећутно било садржано и у ранијем исихазму: да Име Божије Исус Христос - није обично. Оно поседује по себи обожујућу снагу јер је, напослетку, и Очовечење и Име Сина Божије било ”тајна скривена од векова”. Одатле је произашло схватање - које је постало стандардни багаж данашње исихастичке праксе и у знаменитим манастирима света - да је непрестани контакт са свештеним Господњим Именом неопходно и, у неку руку, нужно.